Slobodan Vladušić
RT Balkan, 24.1,2024.
Narodi nestaju onda kada njihova elita prestane da se ponosi sopstvenom slikom sveta i poželi da postane neko drugi. Jednostavnije rečeno: narodi nestaju onda kada njihovi "kagani" na pitanje ko smo mi daju odgovor koji glasi: mi smo niko (i ništa). Godine 1984, kada se roman Milorada Pavića pojavio, mali broj ljudi je osetio da je to pitanje nadilazi analogiju Srbi – Hazari
Branko Pantelić / ATA Images
Svi čitaoci se uglavnom slažu da jednu knjigu ne možemo da pročitamo dva puta na isti način. Iako tekst knjige ostaje isti, menjamo se mi, ali se, isto tako, menja i svet oko nas. To je slučaj i sa Hazarskim rečnikom Milorada Pavića, svetskim bestselerom srpske književnosti, čije se prvo izdanje pojavilo 1984. godine. Većina savremenika je u Hazarskom rečniku videla revolucionaran roman, zato što je bio napisan u formi rečnika. Za razliku od običnih romana, koji se čitaju od prve do poslednje stranice, ovaj roman možete da počnete da čitate od bilo koje odrednice, a da zatim sami odaberete dalji pravac čitanja, sledeći upućivanja na druge odrednice iz one koju ste upravo pročitali.
Osim što je otkrio nov način čitanja, koji ga je učinio svetskim bestselerom, Hazarski rečnik je, međutim, iznova otkrio i jednu zaboravljenu temu. To je bila tema nestanka naroda. Iako na prvi pogled uronjen u neograničene prostore fantastike, Pavićev roman nije bežao od simboličkog ukazivanja na političku stvarnost zemlje u kojoj je najpre bio objavljen. Čini mi se da je Jovan Delić prvi pomenuo da se u organizaciji hazarske države u Pavićevom romanu prepoznaje inferiorni položaj Srba u tadašnjoj Jugoslaviji. (Da je taj položaj zaista bio inferioran svedoči, između ostalog, i podatak da se od 1945. pa do raspada zemlje na poziciji premijera savezne države nalazio samo jedan Srbin: Petar Stambolić od 1963. do 1967. godine). Tema nestanka naroda postala je tako tihi pratilac revolucionarnog načina čitanja: dok je Hazarski rečnik bio slavljen u svetu kao simbol novog načina čitanja romanu, Hazari su u isto vreme prećutno postali simbol naroda koji je, formulišimo to tako, dozvolio sebi da nestane.
U vreme kada Hazarski rečnik stiče svoju svetsku slavu, tema nestanka naroda bila je skrajnuta, zato što je bila izrazito politički nekorektna. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, u doba trijumfa postmodernizma na Zapadu (kao i danas uostalom), status ugroženosti rezervisan je samo za "manjine", dok je "većina" (poistovećena sa belim muškarcem hrišćaninom koji ima stabilan nacionalni identitet) biva tretirana kao esencija svekolikog zla.
Anđeo u snu
Pavić je temu nestanka naroda u Hazarskom rečniku simbolički predočio u takozvanoj hazarskoj polemici. Hazarski vladar, koji nosi titulu kagana, sanjao je san u kome mu se pojavio anđeo. Taj anđeo ga je upozorio kako su Bogu drage njegove namere, ali njegova dela nisu. Umesto da se za tumačenje sna obrati hazarskim lovcima na snove, kagan poziva predstavnike hrišćanske, islamske i jevrejske vere, obećavajući da će sa svojim narodom preći u veru onog tumača koji mu najbolje protumači san. Iako Hazarski rečnik ne daje odgovor na pitanje u koju su veru prešli Hazari, taj odgovor je zapravo, iz ugla romana, manje važan: važno je to, da su Hazari kaganovom odlukom prestali da budu Hazari i da su tako nestali.
Simbolička priča o hazarskoj polemici daje odgovor na pitanja kako i kada narodi nestaju. Narodi nestaju onda kada njihova elita prestane da se ponosi sopstvenom slikom sveta i poželi da postane neko drugi. Jednostavnije rečeno: narodi nestaju onda kada njihovi "kagani" na pitanje ko smo mi daju odgovor koji glasi: mi smo niko (i ništa).
Pavić je Hazarskim rečnikom predosetio da to pitanje ko smo mi, ponovo stiče auru epohalnog pitanja. Godine 1984, kada se roman pojavio, mali broj ljudi je osetio da to pitanje nadilazi analogiju Srbi – Hazari. Deceniju dve kasnije, epohalna važnost pitanja ko smo mi, postala je planetarno očigledna.
Počelo je sa SSSR-om, čija je komunistička elita sa Gorbačovom na čelu, na pitanje ko smo mi odgovorila: mi nismo komunisti (to jest mi smo niko i ništa), pa je započela projekat sticanja novog ideološkog identiteta pod imenom perestrojka. Pokazalo se da je ovaj projekt doveo do jedne geostrateške katastrofe, odnosno do raspada SSSR-a i epskog osiromašenja Rusije. Nakon raspada zajedničke zemlje, narodi bivšeg Sovjetskog Saveza morali su sebi da postave to isto pitanje – ko smo mi. Kao i u Hazarskom rečniku, ulog koji se ulaže u odgovor na to pitanje, jeste sudbina države i naroda, pa se zato u toj "valuti" plaća i cena netačnog odgovora.
Branko Pantelić / ATA ImagesIzgledalo je, na prvi pogled, da Zapad, a posebno Ameriku, ne dotiče pitanje
ko smo mi. Samjuel Hantington je polovinom devedesetih godina prošlog veka, samouvereno napisao knjigu
Sukob civilizacija u kojoj je Zapad odredio kao civilizaciju Zapada, dok je Rusiju, koja je posle raspada SSSR-a prestala da bude ideološki neprijatelj Zapada, iznova učinio neprijateljem, preko njenog pravoslavnog civilizacijskog identiteta. Time je poslao nedvosmislenu poruku ruskoj eliti da
modus vivendi sa Zapadom ipak neće biti moguć.
Međutim, već 2004. godine, isti taj čovek, Samjuel Hantington, piše jednu drugačiju knjigu pod naslovom Ko smo mi – izazovi američkom nacionalnom identitetu (na srpski je knjige prevedena pod naslovom Američki identitet). Hantington u njoj zabrinuto pokazuje da se donedavno neupitni američki identitet upravo raspada na transnacionalnu komponentu, koju preuzima elita i subanacionalne identitete, koji fragmentarizuju nekadašnji manje više homogeni narod. Hantington je tako postao svestan da se civilizacija Zapada pretvorila u nešto drugo, a danas znamo, zahvaljući Harariju (knjiga Homo Deus) i Klausu Švabu iz Svetskog ekonomskog foruma, da je to drugo Megalopolis, politički entitet u kome vladajuća oligarhija sebe vidi kao bogove, a one ispod sebe kao životinje koje uništavaju planetu pa zato njihovu gustinu treba "prorediti". Narod kao neko objedinjujuće "mi", više ne postoji. Ako se te "životinje" pozovu na neki objedinjujući nacionalni identitet, na ljudska prava, demokratiju (to jest na pravilo da isti vladaju istima) ili, na kraju krajeva, na pravo na biološki opstanak, onda politički korektan odgovor na pitanje ko su oni koji se na tako nešto pozivaju, glasi: "fašisti & ekstremisti & krajnji desničari".
Pitanje identiteta
U Srbiji se pitanje ko smo mi takođe postavilo posle raspada Jugoslavije. Inicijalni "politički korektan" odgovor na talasu borbe protiv Miloševića, bio je: mi smo drugosrbijanci. Međutim, zahvaljujući trenutku iskrenosti jednog od njih, koji se zbio na njegovom tadašnjem tviter-nalogu (sada X nalogu) 10. maja. 2021. godine, saznali smo da građanke i građani koji su za NATO i EU postaju "nacionalna manjina sa jasnim političkim, vrednosnim i kulturnim identitetom" čime je skinuta providna drugosrbijanska zavesa, da bi se pojavio jedan novi identitet, kome je bliska ideja ukidanje Republike Srpske, pretvaranja SPC u Pravoslavnu crkvu u Srbiji, i priznanja nezavisnosti Kosova, kao predigre za ukidanja srpskog nacionalnog identiteta u celini. Rečeno terminima Hazarskog rečnika, kaganu je svejedno šta jeste, samo da više nije Hazar, kao što je i onim ljudima, koji na socijalnim mrežama imaju potrebu da objave da odlaze napolje, svejedno gde je to napolje.
Razumljivo je da ovaj novi "identitet" – nimalo blagonaklon prema Srbima – karakteriše njegova spremnost da pokorno služi oligarhijskim "bogoljudima", a pokorno služenje ne podrazumeva slobodno mišljenje ili prosuđivanje, već samo ropsku poslušnost, koja se onda preko mreže medija i obrazovnog sistema proglašava za "civilizacijsku" normu, što je tačno jedino u svetu Orvelove 1984.
Pavić nije bio sluga pokorni. On je bio vrhunski stvaralac koji nije bežao od svog nacionalnog identiteta. U svom najpoznatijem romanu, on nije samo postavio pitanje ko smo mi, već je i odgovorio na njega. Pavić je sebe smatrao srpskim, ali simbolički, i vizantijskim piscem.
Scena iz baleta "Hazarski rečnik"Pozorište Madlenijanum
Pomen Vizantije, odnosno Istočnog rimskog carstva, kao istorijskog jezgra pravoslavne civilizacije, Paviću je bio potreban iz dva razloga. On je najpre, smatrao da se evropska kultura sastoji od zapadnog i istočnog kanona, koji su se razvili iz Zapadnog (katoličkog) i Istočnog (pravoslavnog) rimskog carstva. Prema toma, srpska kultura i njeno kulturno nasleđe koje je nastalo u dodiru sa Vizantijom ima pravo da sebe smatra različitom od kultura koje su nastale u sferi zapadnog kanona. Ta razlika za Pavića nije bila ni vrednosno superiorna, ali isto tako ni vrednosno inferiorna. Svest o toj razlici bila je svest o samosvojnosti srpske kulture, odnosno mera njenog dostojanstva. Hazarski rečnik je nastao iz osećanja tog dostojanstva i ponosa koje je Pavić, kao književni istoričar, svakako osećao.
Drugo, samosvojnost srpske kulture u odnosu na zapadni kanon, za Pavića nije bila sinonim za izolaciju & getoizaciju. Naprotiv, Pavić je smatrao da će srpska kultura preko veze sa Vizantijom odnosno istočnim kanonom evropske kulture dosegnuti sfere univerzalne kulture (što je i dokazao Hazarskim rečnikom) stvarajući tako, zajedno sa zapadnim kanonom, zajednički evropski kulturni prostor i zajedničko kulturno nasleđe.
Dobar prijatelj
To je bila ideja Hazarskog rečnika – da se srpskoj kulturi vrati dignitet, te da zatim, preko veze sa vizantijskim nasleđem, odnosno sa istokom Evrope, postane sposobna da se bavi univerzalnim temama koje bi imale planetarnu recepciju – kao što je takvu recepciju imao Hazarski rečnik.
Verovatno je među piscima koji su devedesetih godina pristali da učestvuju u satanizaciji srpskog naroda i njegove kulture, bilo i onih koji su mislili da je to u čemu učestvuju, samo borba protiv Miloševića. Pavić nije bio deo te ekipe. On je bio isuviše pametan da ne bi znao o čemu se tu zapravo radi, a suviše ponosan da bi u tom prljavom poslu uzeo učešće. Zato je, na kraju krajava, i mogao da napiše Hazarski rečnik, dok je većina ovih drugih ostala u aktivističkom potpalublju sa ograničenim rokom trajanja.
Pavić je početkom devedesetih godina, u jednom intervjuu kazao da Evropa ne može da postoji ako se odrekne svoje istočne (pravoslavne) komponente. Bio je u pravu: u antihumanističkom Megalopolis, koga će naseljavati "bogovi" i "životinje", neće biti mesta za evropsko humanističko nasleđe, ni ono istočno, ali ni za ono zapadno. Kao što neće biti mesta ni za Severni ili bilo koji drugi tok. Biće mesta za video-igre, narkotike i pornografiju, jer životinje treba pacifikovati.
Iz baleta "Hazarski rečnik"Pozorište Mad
Vremenom, kako se geopolitička java sve više udaljavala od Pavićevog sna o zajedničkoj Evropi (istočnoj i zapadnoj), tako se i njegov opus počeo premeštati iz Megalopolisa (u kome je on danas slovi isključivo kao ,,srpski nacionalista”), ka Rusiji i Kini, gde je on i dalje veliki svetski pisac.
Četrdeset godina nakon objavljivanja Hazarskog rečnika, osećamo kako nas je sve ove godine taj roman pratio kao neki dobar prijatelj, koji nas nije napustio, kada drugi jesu. I verovatno nas neće ni napustiti, ako mi, pre toga, ne napustimo sami sebe. To će se dogoditi onda kada izgubimo snagu da sami tumačimo sopstvene snove. Zato nam je danas potreban još neki film po Paviću, poput Vizantijskog plavog iz 1993. godine, ili sa Pavićem u glavnoj ulozi. To bi bio dokaz da još uvek možemo da sami damo odgovor na pitanje ko smo mi, umesto da odgovor na to pitanje tražimo od drugih.
Predstavljanje prva tri toma serijala „Književnoistorijska i esejistička dela Milorada Pavića” održano je u Biblioteci grada Beograda.
Na konferenciji su učestvovali: profesor emeritus dr Sava Damjanov, priređivač i predsednik Uređivačkog odbora, Jasmina Mihajlović, književnica, mr Nenad Šaponja, direktor Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” (Novi Sad), član Uređivačkog odbora, dr Žaklina Duvnjak Radić, urednica u izdavačkoj delatnosti KC Vojvodine „Miloš Crnjanski”.
Iako je bio najavljen i dr Vladimir Pištalo, pisac i upravnik Narodne biblioteke Srbije, ipak na kraju nije prisustvovao susretu sa medijima.
Veliki projekat sadrži tri dela: „Istorija srpske književnosti baroknog doba”, „Istorija srpske književnosti klasicizma” i „Istorija srpske književnosti predromantizma”.
Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” iz Novog Sada i Narodna biblioteka Srbije započeli su trogodišnji kapitalni projekat objavljivanja Sabranih dela književnoistorijskih studija i esejistike Milorada Pavića.
U pitanju su knjige koje nisu ponovo publikovane već 30 godina.
Ukupno će biti objavljeno devet knjiga, kako je naglasio Nenad Šaponja.
„Želja mi je bila da knjige Milorada Pavića vidim baš na ovaj način u toj formi. Nisam studirao književnost, ali jesam pisac. Isto tako, iako nisam deo tih studija, puno sam čitao i naučio mnogo toga iz knjiga Milorada Pavića, a iz ovih dela zahvaljujući njemu, znam o periodima - baroku, klasicizmu, predromantizmu”, naveo je Šaponja i konstatovao da mu se u životu ispunila želja da postane izdavač, te ima svoju kuću „Agora” i vodi KC „Miloš Crnjanski”.
On je otkrio sam proces ideje oko publikacije ovog književnog višetomnog serijala, kada su mu došli supruga Milorada Pavića, odnosno udovica Jasmina Mihajlović i Sava Damjanov.
Šaponja je imao bojazan u početku da to neće biti tako jednostavan poduhvat, već vrlo složen i kompleksan na toliko nivoa.
„Milorad Pavić se bavi time gde su polazišta našeg jezika u ovim knjigama. On je bio beletristički pisac, pravi svetski autor. Pogledajte samo „Hazarski rečnik”. Ta njegova knjiga je prevedena na čak 80 jezika i promenila je svet, napravila zemljotres promene”, analizirao je Šaponja i dodao da je taj neobični roman leksikon premeštao logiku i epohe, i predstavljao barok, klasicizam i predromantizam.
Šaponja je ocenio da su sve tri Pavićeve knjige sasvim različita dela istorije jugoslovenske književnosti.
„Ove knjige su odraz slobodnog duha Pavića iz vizure jednog pisca, umetnika, stvaraoca, što je najbolje, a ne samo iz ugla teoretičara ili kritičara književnosti, naučnika istraživača. Mislim da bi Milorad Pavić bio srećan sa ovim izdanjima da ih vidi danas”, zaključio je Nenad Šaponja, prenosi Tanjug.
Milorad Pavić smatra se za jednog od najvažnijih srpskih književnih istoričara 20. veka, o čemu svedoče njegovi mnogi novi uvidi u zaboravljene pisce i epohe naše baštine (Gavril Stefanović Venclović, barok, klasicizam i predromantizam) koji su prihvaćeni i visoko vrednovani u nauci o srpskoj književnosti.
Ponovno izdanje ovih radova predstavlja značajan doprinos domaćoj i evropskoj akademskoj zajednici gde oni imaju status obavezne literature, ali i celovit uvid u stvaralaštvo jednog od najznačajnijih književnika poslednjih decenija 20. i početka 21. veka.
Njegova supruga Jasmina Mihajlović, književnica i kritičarka, smatra da se ceo poduhvat može definisati kao „kapitalno kapitalne knjige” i da je srećna što se ponovo mogu dela pokazati naciji i javnosti.
Ona je navela da je dvostruko emotivna danas, posebno što se konačno nakon 30 godina ponovo štampaju tako značajna dela koja su, po njenim rečima, nepravedno zanemarena.
Mihajlović je podsetila da je idealno da Sava Damjanov bude priređivač svih dela, jer je on bio student Milorada Pavića, doktorant i kasnije naslednik katedre.
Damjanov je bio Pavićev dugogodišnji najbliži saradnik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Sava Damjanov je takođe rekao da ga danas obuzimaju snažna osećanja, jer su Pavić i on bili veoma bliski, kao „duhovni otac i sin”.
„Književnoistorijska i esejistička dela Milorada Pavića” ne podrazumevaju samo njihovo reizdanje već i priređivanje tekstova po savremenim tekstološkim načelima, uz prateću naučnu literaturu, što je objasnio glavni priređivač i urednik, profesor emeritus.
Kako je otkrio Damjanov, sledeće tri knjige koje bi trebalo da se pojave krajem ove godine biće studije o piscima kojima se Milorad Pavić čitav život bavio, a neki su čak postali i junaci njegove beletristike - Gavril Stefanović Venclović i Vojislav Ilić.
Plan je da se tokom 2025. godine objavljivanje ovog serijala završi sa Pavićevićevim zbirkama eseja.
Glavni priređivač je primetio da je Milorad Pavić takođe imao briljantnu i impresivnu uredničku karijeru u izdavačkoj kući „Prosveta”, ali je taj deo bio pokriven njegovom karijerom izvanrednog književnika koji je pomerao granice.
Damjanov je ocenio da je ogroman značaj ovog projekta da se predstave sve knjige nakon pune tri decenije koje se mogu proučavati kao akademski udžbenici ili kao tri sinteze.
Dr Žaklina Duvnjak Radić, urednica u izdavačkoj delatnosti KC Vojvodine „Miloš Crnjanski”, smatra da je Pavić bio „značajan književni istoričar i da ove knjige predstavljaju sam vrh srpske istoriografije, tu dileme nema”.
„Tri toma knjige jesu prave tri sinteze, kako je primetio kolega Damjanov, i može biti dragocena za studente srpskog jezika i književnosti, teoretičare, naučnike, ali i mnoge druge. Tri knjige su osveženo izdanje, novo ruho koje je bilo potrebno. Tokom Pavićeve karijere dominirala je slika velikog pisca, što je on naravno bio, a sada konačno vidimo i njegovu karijeru univerzitetskog profesora i književnog istoričara”, zaključila je Duvnjak Radić.
Milorad Pavić (1929 - 2009) bio je poznati srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Aleksandra S. Puškina i Lorda Džordža Gordona Bajrona, profesor univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine.
Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.
Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD-a i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.
Naravno, Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik” (1984), neobični literarni leksikon u 100.000 reči, koji su kritičari i publika brzo proglasili nezaobilaznim delom novog veka.
Mnogi kritičari su smatrali da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U svom čuvenom drugom romanu „Predeo slikan čajem” (1988) autor nudi štivo za ljubitelje ukrštenih reči.
Treći roman „Unutrašnja strana vetra” (1991) i četvrti „Poslednja ljubav u Carigradu (priručnik za gatanje)” (1994) smatraju se vrhunskim kvalitetom u njegovom stvaralaštvu.
Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog opusa, u njegovoj kolekciji se izdvajaju „Šešir od riblje kože (ljubavna priča)” (1996), „Stakleni puž (priče sa Interneta)” (1998), „Kutija za pisanje” (1999) i romani „Zvezdani plašt (astrološki vodič za neupućene)” (2000) i „Unikat” (2004).
(Politika , 14. mart 2024, autor: Marina Vulićević)
Specijalna nagrada Novosadskog sajma za „Književnoistorijska i esejistička dela Milorada Pavića”
Na Novosadskom sajmu danas je dodeljena Specijalna nagrada, za „Književnoistorijska i esejistička dela Milorada Pavića”. Nagradu su primili mr Nenad Šaponja, direktor Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” i dr Dragana Milunović, zamenica upravnika i rukovodilac Sektora za bibliotečko-informacionu delatnost Narodne biblioteke Srbije.
Objavljivanjetih dela jedan je od izuzetno značajnih projekata Kulturnog centra
Vojvodine „Miloš Crnjanskiˮ, koji realizuje u saradnji sa Narodnom bibliotekom
Srbije.
Objavljene su prve tri knjige – „Istorija srpske književnosti baroknog dobaˮ, „Istorija
srpske književnosti klasicizmaˮ i „Istorija srpske književnosti predromantizmaˮ, koje
su izložene na štandu Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanskiˮ i koje publika
ima priliku da čita.
Održano predstavljanje prva tri toma „Književnoistorijskih i esejističkih dela Milorada Pavića”
Na štandu Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” održana je danas promocija prva tri toma „Književnoistorijskih i esejističkih dela Milorada Pavića”.
O knjigama su govorili mrNenad Šaponja, direktor Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanskiˮ i članRedakcionog odbora, profesor emeritus dr. Sava Damjanov – priređivač i urednik, i drŽaklina Duvnjak Radić, urednica u izdavačkoj delatnosti Kulturnog centra Vojvodine„Miloš Crnjanskiˮ i članica Redakcionog odbora.
„Pavićeve studije, ili sinteze, o baroku, klasicizmu i predromantizu nisu objavljivane 40 godina. Možda su, jednom ili dva puta, kao dodatak. Značajne su za književnu istoriju, ali su takođe i udžbenici na fakultetima u Srbiji i u svetu. Imali smo ideju da idemo, s jedne strane hronološki, a s druge strane žanrovski. Drugo kolo obuhvataće Pavićeve monografije ‘Gavril Stefanović Venclović’, ‘Vojislav Ilić i evropsko pesništvo’, ‘Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo’. Projekat će se završiti Pavićevim esejima – književnoistorijskim, ali i poetičkim, koji su vrlo značajni jer je Pavić mnoge književnoistorijske likove uvodio u svoja dela”, istakao je Damjanov.
Dr Sava Damjanov je decenijama sarađivao sa profesorom Miloradom Pavićem te je podelio sa publikom i to po čemu se on i danas seća njihove saradnje i prijateljstva.
„Evo, već sedam decenija sam na ovom svetu i kretao sam se i u akademskim i u umetničkim krugovima, ne samo u našoj zemlji, i mogu čista srca reći da je Pavić bio najneobičniji čovek kojeg sam uživo upoznao. Dakle, ne samo od ljudi koji su ostavili trag u svom vremenu, već i uopšte od svih ljudi koje sam upoznao, on je bio upravo to – najneobičniji. On nije bio osobenjak po ponašanju, naprotiv, bio je vrlo pristojan čovek, gospodin. Bio je neobičan po načinu razmišljanja, o mnogim neobičnim stvarima je razmišljao pa su se i mnoge neobične stvari dešavale u stvarnosti sa njim. Prosto, kao da je imao neku neobičnu harizmu, jednostavno je prizivao neke događaje i situacije, sasvim iracionalne. Mnogim tim događajima sam i sam svedočio i kada bih prepričavao, mnogi bi rekli da je to sujeverje, da izmišljam stvari, ali nije tako, oni su se zaista zbili. Pavić i ja smo se vrlo brzo prepoznali i nismo bili samo u relaciji profesor – asistent, već smo postali i vrlo bliski prijatelji, i on je sam taj naš odnos nazivao odnosom duhovnog oca i duhovnog sina, tako da ima stvari koje je on znao o meni a koje je odneo u grob, a ima i stvari koje ja znam o njemu i koje ću, takođe, odneti sa sobom a da ih nikad i nikome neću ispričati. Nikada sebi ne bih dozvolio, ni kao biograf, ni kao privatno lice, da iskoristim neke stvari koje zadiru u intimu i privatnu sferu. S druge strane ta njegova neobičnost koja nije bila samo u njemu, njegovom duhu i njegovovm načinu razmišljanja, privlačila je zaista neobične situacije koje su se često graničile sa bizarnim. Bio je u svakom smislu jedinstven čovek.”
Više o ovoj temi u:
JUTARNjI PROGRAM RTS-a - Čitamo sa Marijom, mart 2024. (O istoriji književnosti Milorada Pavića)
RTS Kulturni dnevnik13. mar 2024. (O istoriji književnosti Milorada Pavića)
