Ako se dobro sećam, bilo je to jednog prepodneva s proleća 1979. godine. U spavaćoj sobi okupanoj suncem stajala je postelja s prekrivačem od ljubičastog somota. Po njoj sam rasporedio 47 komadića hartije. Na svakom je bio napisan naslov po jedne od 47 odrednica ili poglavlja knjige koju sam u to vreme pisao. Knjiga je već imala ime – zvala se „Hazarski rečnik“. U sobu je ušlo jedno od moje dece i zapanjilo se.
- Tata, šta to radiš?
Nisam umeo da objasnim. Kompjuteri još nisu bili uvedeni u domove i mi tu spravu nismo imali u kući. A pisao sam nešto što će se pokazati kao veoma podesno za korišćenje u digitalnom okruženju. Spisatelje koji se danas bave takvom nelinearnom prozom, nazivaju svuda u svetu elektronskim piscima, pa ja i sam spadam jednim delom svoje delatnosti među njih.
Suština je u tome da naš hiljadama godina uvreženi i već pomalo oveštali način čitanja možemo da izmenimo. I to na taj način, što ćemo sa čitaocem podeliti posao dajući mu ravnopravnije mesto u stvaranju književnog dela. Dajući mu mogućnost da sam krči sopstveni put kroz roman, pesmu ili priču, čija će se sadržina menjati u zavisnosti od toga koju mapu čitanja je čitalac izabrao. Takav književni postupak poznat je danas u svetu književne teorije pod različitim naznakama (hypertext, nonlinear narratives, interactive fiction, la literature a contrainte, pri čemu treba imati na umu da je ovaj francuski naziv nešto obuhvatniji). Međutim, onaj ko hoće da menja način čitanja jednog romana, mora da menja i način pisanja tog romana. Treba dakle, stvoriti takvo delo koje pruža mogućnost čitaocu da ga koristi kao interaktivnu prozu. To zahteva sasvim drugačiju, novu tehniku pisanja romana ili priče, tehniku koja unapred predviđa različite tokove čitanja i omogućuje ih. To pomalo liči na napuštanje linearnosti pisanog jezika i vraća nas mehanizmu koji poznajemo iz snova i misaonog toka. Ili iz usmene književnosti. Ljudski snovi i misli nisu linearni, oni se roje i bokore na sve strane, imaju simultanost koja zahvata u život i iz života znatno više i šire nego bilo kakav jezički iskaz. To svi znamo iz iskustva. Ako hoćemo da u jednom književnom delu sledimo svoje misli i svoje snove, pokušajmo – zaključio sam – da i od našeg jezika koji niže reči jednu za drugom kao vrane na telegrafskim žicama, načinimo nelinearni fenomen. I nisam samo ja tako mislio. Pokazalo se daje ta nova književna tehnika naročito primenjiva u digitalnom okruženju, u delima koja su pisana tako da se čitaju sa kompjuterskih monitora, sa CD-ROM-a, ili da se objavljuju na Internetu. Na nizu označenih mesta, čitalac je u takvim delima mogao da pritiskom na dugme menja i bira dalji put svoje čitalačke avanture.
Ne ulazeći u istoriju ovog toka postmoderne književnosti ja ću se ovde setiti svojih spisateljskih iskustava u toj oblasti. Pre svega da kažem, ja sam uvek pisao tako da se moja dela stvarana u nelinearnom pismu, dakle ona interaktivna, mogu objaviti i čitati i na „klasičan“ način, dakle u knjizi, a ne samo na Internetu.
U toj tehnici najpre sam napisao „Hazarski rečnik“ (1984), „roman-leksikon“ čiji podnaslov ukazuje na prirodu ovog dela. Ono se može čitati onako kako se koriste rečnici. Postarao sam se da se svaka od odrednica može čitati pre i posle svake druge odrednice. Dakle, postavilo se pitanje gde su početak i kraj romana? Da li roman počinje sa Homerom? I da li se priča o romanu završava pre priče o priči, to jest, da li je romanu kraj došao u naše vreme koje nazivamo postistorijom, postfeminizmom i postmodernom?
Ulazeći podrobnije u ovaj sled misli počeo sam da se pitam gde i kada počinje i gde i kada se završava čitanje jednog romana, to jest gde i kada, u kom delu teksta počinje i završava se jedan roman? Kod nekih romana to su prva i poslednja rečenica i to je zauvek jasno. Miloš Crnjanski dobar je primer te vrste. „Veliki plavi krug. U njemu zvezda“ – kaže Crnjanski na početku svog vrhunskog romana. To je nezaboravni početak „Seoba“ koje imaju isto tako neosporni i nezaboravni kraj u poslednjoj rečenici „Ima seoba. Smrti nema. “ Ali, sa drugim romanima nije uvek tako. Uzmimo „Rat i mir“. On se završava mnogo pre kraja teksta. Da li se „Ana Karenjina“ završava zapravo zuboboljom Vronskog? Gde i kada počinje Džojsov „Uliks“? „Uliks“ ima jedan od najveličanstvenijih finala u književnosti uopšte. Ženski završetak jedne muške knjige. U kojoj meri je početak i kraj romana, početak i kraj čitanja uslovljen onim što Jasmina Mihajlović naziva čitanje i pol? Mora li roman imati kraj? I šta je zapravo završetak jednog romana, jednog književnog dela? I je li neizbežno samo jedan? Koliko jedan roman ili pozorišni komad može imati završetaka?
Na ta pitanja našao sam neke odgovore pišući svoje knjige. One su zapravo bile odgovori na ta pitanja. Da počnem možda od kraja, od 21. veka. Moj pariski izdavač Pjer Belfon zamolio me je da za novo francusko izdanje „Hazarskog rečnika“ napšišem predgovor. Taj tekst izašao je kao uvod u „androgino izdanje“ „Hazarskog rečnika“ 2002. godine u Parizu kod izdavačke kuće „Memoire du Livre“ i ja ga ovde prenosim:
Predgovor androginom izdanju „Hazarskog rečnika“
Po mom osećanju umetnosti se dele na „reverzibilne“ i „nereverzibilne“. Postoje umetnosti koje korisniku (recipijentu) omogućuju da delu priđe sa različitih strana, ili da ga čak obiđe i osmotri menjajući smer razgledanja po sopstvenom nahođenju, kao što je slučaj sa arhitekturom, skulpturom, ili slikarstvom, koji su reverzibilni. Postoje takođe one druge, nereverzibilne umetnosti, kao što su muzika ili književnost, koje liče na jednosmerne ulice, po kojima se sve kreće od početka ka kraju, od rođenja ka smrti. Ja sam odavno želeo da književnost, koja je nereverzibilna umetnost, načinim reverzibilnom. Otuda moji romani nemaju početak i kraj u klasičnom značenju reči. Oni su sazdani u nelinearnom pismu („nonlinear narratives“).
Na primer, „Hazarski rečnik“ ima strukturu leksikona: to je „roman-leksikon u 100.000 reči“ i u zavisnosti od azbuke na različitim jezicima roman se različito završava. Originalna verzija „Hazarskog rečnika“ štampana ćirilicom završava se jednim latinskim citatom: „…sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus“. Moj roman u prevodu na grčki završava se rečenicom: „Odmah sam primetio da su u meni tri straha a ne jedan“. Jevrejska, španska, engleska i danska verzija „Hazarskog rečnika“ završavaju se ovako: „Potom bi se obratno događalo pri povratku čitača i Tibon je popravljao prevod na osnovu utisaka primljenih pri tom čitanju u hodu“. Tom istom rečenicom završavaju se kinesko i korejsko izdanje knjige. Srpska verzija štampana latinicom, švedska verzija objavljena kod Nordstedts-a, holandska, češka i nemačka verzija, završavaju se rečenicom: „Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i osvetli joj put do kuće“. Mađarska verzija „Hazarskog rečnika“ završava se rečenicom: „On je jednostavno hteo da ti skrene pažnju na to kakva je tvoja priroda“. Francuska, italijanska i katalonska verzija završavaju se rečenicom . „Doista, hazarski ćup služi do danas, mada ga odavno nema“… Japanska verzija koju je objavio „Tokio Zogen Sha“ završava se rečenicom: „Devojka beše rodila brzu kćer – svoju smrt; njena lepota bila se u toj smrti podelila na surutku i zgrušano mleko, a na dnu videla su se jedna usta što drže koren trske“.
Kada je reč o različitim završecima jedne knjige, treba podsetiti da „Hazarski rečnik“ pri kraju ima nešto kao spolovilo. On se pojavio 1984. godine u muškoj i u ženskoj verziji, pa je čitalac mogao da bira koju će verziju uzeti da čita.Često su me pitali gde je suština razlike između muškog i ženskog primerka moje knjige. Stvar je u tome što muškarac svet doživljava van sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi. Ta se razlika ogleda i u muškom, odnosno ženskom primerku mog romana. Ako hoćete, to je slika raspada vremena, koje se podelilo na kolektivno muško i individualno žensko vreme.
Takav, noseći svoje mnogobrojne završetke, svoj ženski i svoj muški pol, „poluživotinja“ („half an animal“) kako za tu knjigu reče Antony Burgess, proputovao je „Hazarski rečnik“ svet od Evrope do obe Amerike i nazad preko Japana, Kine i Rusije deleći dobru i lošu sudbinu svog pisca i mojih drugih knjiga, (cf.:www.khazars.com).
Najavljen u Paris Match-u kao prva knjiga XXI veka,“Hazarski rečnik“ danas ulazi u XXI vek i eru Vodolije samo u ženskoj verziji, koju čitalac sada drži u ruci, a muška mu se daje na uvid u ovom dodatku. Dakle, dok je u XX veku knjiga bila dvopolna vrsta, u XXI veku postala je hermafrodit. Androgin. Ili nešto incestuozno. U ovom novom obliku koji je nametnula izdavačka ekonomija, možemo knjigu da zamislimo kao mesto gde žensko vreme sadrži muško vreme. Odeljak koji se u ženskoj verziji romana razlikuje od muškog, nalazi se u poslednjem pismu ove knjige posle rečenice: „I pružio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime“.Taj muški organ knjige, to hazarsko drvo koje ovde ulazi u žensku verziju romana, glasi:
Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati – u bašti je bio jedan jedini svedok – i to dete. Ali, desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilažem uz pismo. Uzimajući ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo u vis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima pročitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu.
*
Toliko iz predgovora androginoj verziji mog romana. Da o njemu kažem još koju reč. Radeći na CD ROM-u „Hazarskog rečnika“ kompjuterski stručnjaci su izračunali da postoji oko dva i po miliona načina čitanja ove knjige. Tek preko te brojke čitalac će moći da se vrati na nečiju ranije već korišćenu stazu čitanja. To je, naravno, samo jedan primer „nelinearnog pisma” – dakle književnog postupka koji izbegava linearnost jezika. Čemu sve to? Odgovor je jednostavan, ali rešenje problema nije.
XXI vek postavlja nam jedno neobično pitanje: možemo li književnost spasiti od jezika? Pitanje na prvi pogled izgleda apsurdno, zar ne? Ali ono kuca na naša vrata. Pokušaću da za ovu priliku dam jednu privremenu definiciju jezika.
Zamislimo jezik kao mapu misli, osećanja i sećanja čoveka. Kao sve mape, jezik je stotinama hiljada puta umanjena slika onoga što pokušava da prikaže. Stotinama hiljada puta sužena slika ljudskih osećanja, misli i sećanja. Uz to, svi smo svesni da na toj mapi mora nisu slana, reke ne teku, planine su ravne, a sneg na njima nije hladan. Umesto orkana i nepogoda, nacrtana je ruža vetrova. Idealna mapa, pa i jezik kao mapa duhovnog stanja i sećanja čoveka, bila bi dakle, samo ona u razmerama jedan prema jedan. Sve ostale mape ne uspevaju da pokriju svoj predložak. Taj „ostatak“ koji mapa, u našem slučaju jezik, ne obuhvata, jer nije u razmeri 1:1 (o ostalom da ne govorimo), u naše vreme popunjavaju neke druge, „neknjiževne“ tehnologije jezičkog umetničkog dela, da ih tako nazovemo, ali i drugi domeni, koji više ne spadaju u jezičku delatnost.
Možemo zaključiti da novi milenijum i epoha Vodolije nesumnjivo počinju u znaku ikoničnosti i ne favorizuju jezik. Čak ga guraju u zasenak. Ekonomično komuniciranje putem znaka skraćuje putanje koje je jezik hiljadama godina utirao. Linearnost pisane i štampane reči više nije dobrodošla. Čovek oseća da se zabeleženi jezik razlikuje po toj linearnosti od ljudske misli i ljudskih snova koji nisu linearni.
Linearnost pisane reči razlikuje se čak i od čovekovog govora. Književni jezik sabija naše misli i snove, osećanja i sećanja u jednolinijski sistem koji je najblaže rečeno sporovozan i sada već suviše trom za vreme u kojem živimo. Otuda se javljaju napori da se ostvari nelinearno pripovedanje, nešto kao spas književnog dela od linearnosti jezika. Zato kompjuterski, ili ako hoćete, elektronski pisci, stvaraju interaktivne romane gde se jezik izmešta iz svoje linearnosti, a čitalac kreira sopstvenu mapu čitanja.
Osećajući potrebu za novim, interaktivnim organizovanjem čitanja, samim tim i pisanja proze, pokušao sam u „Hazarskom rečniku“ i u svojim potonjim romanima da izađem u susret takvoj književnoj budućnosti.
*
Roman – „Predeo slikan čajem“ započeo sam 1981. i tada objavio prvi deo, a završio ga i celinu štampao 1988. godine koristeći i tu jedan omiljen i odavno znan način čitanja, koji, međutim, nije primenjivan u književnosti – ukrštene reči. Ako se taj roman-ukrštenica čita uspravno donosi portrete junaka knjige u prvi plan. Ako se ista poglavlja čitaju u vodoravnom sledu (na „klasičan način“) ona u prvi plan ističu zaplet i rasplet knjige. Da i tu razmotrimo početak i završetak romana. Pre svega, ovaj se roman završava na jedan način ako ga ima u rukama čitateljka, a drugačije ako ga čita osoba muškog pola. Naravno da se početak i završeci ovog romana razlikuju i u zavisnosti od toga da li se roman čita okomito ili vodoravno. „Predeo slikan čajem“ čitan vodoravno počinje rečenicom „Nijedan neopaljen šamar ne treba u grob odneti“. Isti roman čitan okomito počinje rečenicom koja glasi: „Pripremajući ovu Spomenicu našem prijatelju, drugu iz školskih dana i dobrotvoru, arh. Atanasiju Fjodoroviču Razinu, alias Atanasiju Svilaru, koji je nekada ispisivao svoje ime jezikom po leđima najlepše žene jednog pokolenja, a sada ga ispisao zlatnim slovima u zvezdane knjige posla stoleća, postao veliki računopolagač, čija noć nosi deset dana, Uredništvo je imalo na umu da punu istinu o njegovom životu i radu nećemo sasznati nikada“. Ako roman „Predeo slikan čajem“ uzmete čitati vodorasvno on će se završiti rečenicom: „Čitalac nije valjda tako glup da se neće setiti šta se sada desilo Atanasiju Svilaru, koji se jedno vreme prezivao Razin“. „Predeo slikan čajem“ čitan uspravno završava se rečenicom „Ja otrčah u crkvu“.
Uz roman-rečnik i roman-ukrštenicu pokušao sam da nađem još jedno rešenje za roman da bih ga preveo u red reverzibilnih umetnosti. To je „Unutrašnja strana vetra“ – roman-klepsidra (1991.) On ima dve naslovne strane i najbolje ga je čitati jedan i po put, kako reče znameniti arheolog Dragoslav Srejović. Završetak je u sredini, tamo gde se sretaju junakinja i junak ove drevne grčke mitske priče – Hera i Leander. Naravno da se početci jedne knjige koja ima dve naslovne strane razulikuju. A razlikuju se i njihovi završetci. Čitalac može da krene sa koje hoće strane knjige, ali oni koji počnu sa Herine strane neće dobiti istu sliku sveta u knjizi kao oni koji počnu sa suprotne, Leandrove strane. Za one prve knjiga će početi sledećim rečima: „Unutrašnja strana vetra je ona koja ostaje suva dok vetar duva kroz kišu“. Za one koji počnu s Leandrove strane početak romana će glasiti: „On je bio polovina nečega. Snažna, lepa i darovita polovina nečega, što je možda bilo još snažnije, veće i lepše od njega.“ Toliko o početcima ovog romana. Što se kraja tiče, on ima dva završetka koji se, kao što rekosmo, dodiruju u sredini knjige. Ako krenete sa čitanjem od Leandrove strane, završetak romana glasiće: „Bilo je dvanaest i pet kada kule u strašnoj eksploziji odleteše u vazduh raznoseći oganj u kojem je nestalo Leandrovo telo“. Ako uzmete da čitate „Unutrašnju stranu vetra“ sa Herine strane, dobićete ovakav završetak romana: „Po tvrđenju izbezumljenog poručnika, tek trećeg dana uveče Herina glava je kriknula strašnim, dubokim i kao muškim glasom“.
„Poslednja ljubav u Carigradu“ (1994), ”priručnik za gatanje” je roman-tarot u kojem čitalac može da prorekne sopstvenu sudbinu ako baci karte na sto i potom pročita poglavlja romana od kojih je svako vezano za po jednu od karata. Naravno da čitalac može nekome da pokloni karte koje idu uz knjigu i da delo čita kao svaki drugi roman. Dodatnu mogućnost gatanja pisac ustvari poklanja čitaocu. Drugim rečima, ovo uputstvo za gatanje može se „koristiti“ na više različitih načina. Može se učitavati značenje karata u poglavlja romana (koja nose iste nazive i brojeve kao i pojedine karte), može se učitavati smisao poglavlja romana u značenje karata prilikom gatanja. Može se roman koristiti bez obzira na karte, i karte koje idu uz njega bez obzira na roman.
„Kutija za pisanje“ (1999) ima dva završetka. Jedan je u knjizi, koju je izdao Dereta, a drugi je na Internetu: www.khazars.com/visnja-sa-zlatnom-kosticom/ .
„Zvezdani plašt“ (2000) „astrološki vodič za neupućene“ je niz od 12 ulančanih priča od kojih svaka nosi kao naslov i temu po jedan znak Zodijaka. Čitalac može da pročita samo svoj znak, samo znakove onih, do kojih mu je stalo, ili pak onih drugih. Tako svak učitava u knjigu pomalo od svog života i života onih oko sebe. Uz to, dva poglavlja romana se nalaze samo na Internetu: www.khazars.com/ongaudi/. Završna dva poglavlja ovog romana nalaze se i u knjizi i na Internetu. Da bi dobio rešenje zapleta čitalac treba da izbaci iz poslednjeg poglavlja nekoliko odeljaka. Tako se najzad otkriva ime junakinje.
*
Možemo, dakle, zaključiti da se iz opisanih romana može izići mesto na jedan, na više različitih međusobno udaljenih izlaza. Ustvari ja polako gubim iz vida razliku između kuće i knjige i to je valjda najlepše što imam da kažem u ovom tekstu. Knjiga kao građevina u kojoj možete izvesno vreme stanovati ili hram u koji ulazite da se pomolite, to bi mogao biti ideal pisca. Uostalom, „Poslednja ljubav u Carigradu“ završava se u Justinijanovom hramu Svete Sofije, koji upravo svojim viškom energije osvojenim graditeljskim naporom, isijava još uvek Mudrost. Onu božansku Mudrost koju čovek svojim ratničkim naporom nije mogao do kraja potčiniti i okovati.
***
Da se na kraju okrenemo pitanju koje je postavio naslov ovog teksta. Da li se bliži kraj romanu? Da li je kraj romana pred nama ili već iza nas pitaju oni koji su pristalice pomisli da već živimo u postistorijskom vremenu. Da li je to i postromaneskno vreme? Jesmo li prošli kroz cilj, a da to nismo ni primetili, pa svi zajedno trčimo već okončanu trku? Mislim da se to ne može reći. Ne znam je li to odgovor na postavljeno pitanje, ali činjenica je da se nikada u svetu nije čitalo i pisalo toliko romana koliko se čita danas.
Pre bih rekao da smo na izmaku jednog načina čitanja. U krizi je naš način čitanja romana, a ne sam roman. Roman – jednosmerna ulica je u krizi. U krizi je još nešto. To je grafički vid romana. To jest, u krizi je knjiga.
Ja pokušavam da promenim način čitanja romana u tom smislu što sam povećao ulogu i odgovornost čitaoca u stvaranju dela. Prebacio sam na njih odluku o izboru zapleta i raspleta romana, gde će početi, a gde završiti čitanje, odluku čak o sudbini glavnih ličnosti. Ali da bih promenio način čitanja, morao sam kao što rekoh, da promenim i način pisanja. Zato ove redove nikako ne treba shvatiti isključivo kao razgovor o obliku romana. Ovo je u isti mah razgovor i o njegovoj sadržini. Ustvari, sadržina bilo kog romana bila je kao na Prokrustovoj postelji preko dve hiljade godina podvrgavana bezobzirnom, uvek istom, modelu forme. Mislim da je tome došao kraj. Svaki roman treba da bira svoj posebni oblik, svaka priča može da traži i nađe svoju adekvatnu formu. Tu je suština potrage moje i drugih pisaca u svetu danas za nelinearnim pismom i interaktivnom književnošću.
Milorad Pavić
