Bik i Vaga

 

BIK I VAGA

 

RAZREŠUJUĆA POGLAVLJA
iz romana
ZVEZDANI PLAŠT

 

MINOTAJ MRZI BUDUĆNOST

- Ti zbilja nisi čula za Minotaja?

- Ne - rekoh, ali duboki ženski glas koji je izgovorio ovo čudno ime zauvek je ostao da zvoni u mom uhu. Dugo sam to ime čula sa pogrešnim naglaskom kako ga je tada izgovorila moja prijateljica.

- Nije mogućno da ti ništa ne znaš o Minotaju!

- Šta bi trebalo da znam?

- Kako šta? Čovek je zaljubljen u tebe već pola godine.

- Pa šta? Što ne kaže?

- Sprema se da kaže. Zna napamet sva jela koja voliš, vina koja piješ i sve boje kose koje nosiš. I ne samo to. On kupuje naveliko nameštaj.

- Kakav nameštaj?

- Nameštaj za vaše buduće bračno gnezdo.

- Zezaš!

- Ne, već je odabrao kuhinju sa mesinganim hvatačem pare i bračni krevet je pre neki dan dopremio u svoj stan u Pariskoj ulici.

- Nikad čula.

- E, pa čućeš.

- Kako kažeš da se zove tip?

- Minotaj.

- Kakvo je to ime?

- Ne znam. Valjda vuče neko grčko poreklo. Ali pazi, to je čudan svat. Svoj san može da odapne na nekog kao strelu. Ponekad na ulici raspoznaje prolaznike koji nikad neće imati 50 godina. On zna sve tvoje krojeve i brojeve i već za tebe kupuje igle za kosu i šešire od slame. Ima policu punu knjiga koje ti voliš...

Toliko mi je rekla prijateljica. Ubrzo potom primila sam od Minotaja nešto kao ljubavno pismo. Ono je glasilo:

Ti si "Vaga", Libra. Površina 538, rektascenzija Alfa: srednja vrednost 15 h. To je sedmi znak Zodijaka, sazvežđe Južnog neba, odgovara prvom jesenjem mesecu. Vaga je vazdušni, muški, aktivan znak. Venera caruje u tvome znaku. Poruka tvojih zvezda glasi:"Tvoje misli nigde s mirom ne stoje, sve durma prhaju i lete kano male ptice. Tko bi im dao takva krila ka golubinja, da polete na dobro i tu otpočinu". Sad nešto i o meni. Ja sam ženski znak. Ali i u mome znaku Venera caruje...

Prirodno da sam se bojala prvog susreta s Minotajem. Ispostavilo se da se Minotaj nije bojao. Prišao mi je jedne večeri i moje oči promeniše boju pod njegovim pogledom. Ličio je na nekog golobradog čobanskog boga. Kosa mu je bila gusta ko testo, sapinjao ju je niz vrat u obliku lire. Umeo je nogom miša da ulovi i ponekad se pojavljivao noseći o pasu lovački tronožac na sklapanje. U njegovom stanu našla sam po jednu haljinu u svom broju za svako od četiri godišnja doba. Pred ogledalom zatekoh izbor belila, rumenila i mirisnih ulja po mom ukusu. Ispostavilo se da je znao da uz crnu odeću stavljam Fragonarov "Indijski san", znao je da uz crveno koristim brze mirise, kao što je "Yves Saint Laurent", a za belo, mušku podvrstu mirisa "Alchimie"... Znao je da gleda u pupak i čudno je zviždao uvlačeći vazduh. Tim dubokim i sporim zviždukom mogao je da zaleči žensku glavobolju. Svirao je u hegede kao primaš i vodio me svakog sedmog u mesecu u Boleč, gde je nagonio čopor Cigančica da nam sviraju na violini, iako one to ne vole, jer ženski prsti posle ćemaneta ne umeju više da kradu. Ja, koja sam dotle imala brze snove, a spor život, nisam stigla ni da porumenim od stida, a već sam se našla u njegovoj postelji. U tom zagrljaju za nekoliko trenutaka razbolela sam se i ozdravila, ogladnela i nasitila se. Tek potom crvenilo mi obli obraze i slivajući se niz vrat siđe kroz rukave i ja to rumenilo ugledah na svojim prstima... Nada mnom njegov osmeh se rasplinu i odlete na Dunav, a njegova moćna istina uđe u mene kao nož. Pričao mi je ponekad da postoje siti i gladni časovnici kao što ima sitih i gladnih ljubavi, a uveče, čitao mi je naglas u postelji knjige za koje je nepogrešivo pogađao da će mi se dopasti. Išli smo u istu, Sabornu crkvu, ali ja sam sveće palila zimi, a on leti.

- Ništa previše! - govorio je.

I to kao da se ispunilo. Naša sreća dugo je trajala. Ali, pre no što sam stigla da zaboravim pogrešan izgovor njegovog imena, jedne večeri NATO je počeo da bombarduje. Od svake eksplozije slike i ikone padale su sa zidova. I tada se desilo ono najgore. Da li vam se dogodilo da svratite u prodavnicu po žvakaću gumu, i dok ste se okrenuli nestao vam je auto? Sa alarmnim dugmetom pod prstima jurite noću duž zatvorenih garaža gde sumnjate da su vam sakrili kola i pritiskujete pred svakim vratima svoje dugme u nadi da će se vaše vozilo odazvati iz mraka. Tako i ja idem duž ulica Minotajeve duše i tražim njegovu ljubav, ali nje više nema. Na Minotaja ne idu ni buve, ni vaši, ni zaraze, ali naša ljubav u njemu je bolesna otkako padaju bombe. Ne Minotaj, on je zdrav, on je tu, sa mnom, nego njegova ljubav. On se ponaša kao pre, na njemu okolina ne primećuje promenu, ali on sam, gde god da se nađe, uvek ima osećaj da je pre vremena stigao, ili da kasni. Otkad je rat, on nepogrešivo na dnu svakog mog francuskog parfema oseća podlogu od mačjeg izmeta, koji je tu da učvrsti sve ostale sastojke mirisa i obezbedi im trajanje, ali ne bi trebalo da se primeti. Može se reći da Minotaj njuši obrnutim redom no ostali svet. To je zato što je izgubio ljubavno pamćenje. Pred nama je budućnost koju Minotaj mrzi, nad nama strahovito gladna večnost u vidu nevidljivih aviona, a za nama Minotajeva preobučena sećanja. Njegove oči odjednom su ostarile. U njima nije strah nego mržnja. Mržnja na budućnost. Minotajeva ljubav postala je porozna i počela da propušta opštu mržnju na budućnost koja je zavladala oko nas usred svakovečernjeg straha od sutrašnjice. Ja, njegova ljubavnica međutim, okrenuta sam još uvek sutrašnjici i tako se razilazimo. U njegovoj mržnji na budućnost nema mesta za ljubav, pa ni za mene u njoj. Danju smo i dalje išli na posao u svoja nadleštva, a noću smo sedeli kod kuće i pokušavali da spavamo i da vodimo ljubav pod bombama. Ali to nije više išlo. Ljubav je nežna biljka, ljubav je uvek mlađa od nas, a mi smo, i ne osetivši to, počeli prema njoj da se odnosimo grubo. Zanemarivali smo našu ljubav, prećutkivali je, odlagali, zaboravljali, kao da smo hteli da je povredimo, osakatimo, čak ubijemo pre no što nas ubiju. A odnekud smo smatrali da ona treba da preživi uprkos svemu tome. U prvi mah sam pomislila da je bolest ljubavi neka od onih bolesti koje traju onoliko dana koliko godina bolesnik ima, ali, nažalost, nije bilo tako. Mislila sam, ponekad, bolest ko bolest, to je vežba za starost. Jedna starost u malom. Međutim, ovo nije bila boljka ko druge bolesti. Bombe su pogađale pravo u Minotajevu i moju ljubav. Tada sam rešila da je spasem. I na tome nastojim svakodnevno.

Evo kako sada živimo. Svake večeri pred ogledalima vežbam da promenim svoj osmeh. I promenila sam ga tako da sad može da ujede. Pred kućom je veliki plakat sa uskršnjim jajetom na sredini. S jedne strane jajeta Minotaj mi je pročitao natpis: I believe in God! a s druge: They believe in bombs! Pošto završimo s radom u nadleštvima, nalazimo se Minotaj i ja u Kalemegdanskom parku, kod spomenika zahvalnosti Francuskoj na kojem je neko napisao krečom: "Premestiti na groblje!" Ako Minotaja nema, dalje idem sama. Silazim niz male stepenice u Parisku ulicu, prolazim pored negdašnje francuske ambasade na kojoj stoje sprejom izvučena slova : "Korzika republika", silazim do ugla gde je nekada, u trećem veku, bilo Aelius-ovo rimsko kupatilo, od kojeg već vekovima više nema ni traga, čak ni izvora što ga je napajao. Spuštam se pored Švedske ambasade padinom što vodi ka reci i skrećem u jednu visoku zgradu.

- Šta ima novo? - pitam Minotaja ulazeći u stan.

- Da li je pitao za mene? - odgovara Minotaj gledajući odsutno u moju ljubičastu haljinu,koju je nekad toliko voleo.

- Zar ne znaš da jeste? - uzvraćam na to, a on odrešito kaže:

- S tim dalje ići nećemo...

Ja obilazim sto, iznosim večeru, vino i suvo grožđe, sedam i ćutim nekoliko trenutaka. Tada odjednom glavu spuštam u tanjir i počinjem da plačem. Kroz jecaje govorim mu:

- Zar te je strah da i na delu budeš onakav isti kakav si bio kad se u tebi želja zametala? Ko kukavica živiš puštajući da tvoje "Hoću" služi tvojem "Ne smem" poput one bedne mačke iz priče...

- Molim te ćuti! - uzvraća on - Smem ja ono sve što dolikuje muškarcu. Ko sme više od toga, nije čovek!

- Kakva te je onda zver nagnala da ovaj poduhvat podmećeš meni?

On jedno vreme sedi nepomično kao da ne čuje moje jecaje, a zatim se podiže sa svog mesta, staje iza naslona moje stolice i tu stoji. Plačući i dalje ja kažem:

- Pre ni čas, ni mesto nisu bili pogodni, pa si ipak hteo oboje da podesiš, da bi se naš čin ostvario, a sada su se, evo, stekli sami od sebe oboje, a podesivši se, tebe su ukočili i razdesili...

Tada ja ustajem, razmičem jednu zavesu i odvodim ga za ruku u spavaću sobu, smeštam ga u postelju, pokrivam ga kao dete i tiho na uho, da ga uspavam, pevam Baha. Minotajev grudni koš izgleda kao da sadrži drveni kostur čamca, koji se lagano raskriljuje i skuplja. Iz postelje on gleda u mene kao da sam violončelo obučeno u žensku košulju.

Preko neba nad Kalemegdanom plovi na zapad oko dve stotine kilometara tišine izbrazdane protivavionskim projektilima koji love "Tomahavk". Na našoj zgradi stoji grafit: "Proleće je, a ja živim u Jugoslaviji".

ŽENSKA MAPA ČITANJA ZVEZDA	MUŠKA MAPA ČITANJA ZVEZDA
Glava na tanjiru...	Ljubav koja je svakog dana godinu dana starija

 

GLAVA NA TANJIRU ILI ŠETAČ U KABANICI OD KOZJE DLAKE

- Rođen sam kao muško, a umreću od raka dojke - pomislih osećajući kako se oko mene hvata noć kao bol. Stajao sam na stazi Kalemegdanskog parka i gledao kako na Savu silazi prozračni sumrak. Kao da ga donosi jedan brod koji je plovio rekom. Po gradu su se osvetljavali prozori - najpre na neočekivanim mestima, pa sve češće. Upalila se svetlost u satu na tornju Saborne crkve, osvetlio se prozor moje trpezarije. Ona je na četvrtom spratu u ravni šetališta Kalemegdanske tvrđave gde sam stajao. Sve sam lepo mogao videti iz parka. U trpezariju je ušla devojka u ljubičastoj haljini i počela da iznosi večeru na sto. Sela je na svoje mesto i počela nešto da čeka. Posle nekoliko časaka pogledala je na ručni sat i izašla na prozor. Kao da nekog traži pogledom ovde, na šetalištu naspram prozora, gde sam ja stajao. Tada se oglasila sirena obznanjujući vazdušnu opasnost. Skoro istovremeno nešto je pogodilo jednu zgradu i video sam kako knjige izleću kroz prozor kao ptice. Užurbano sam sišao malim stepeništem u Parisku ulicu. Prošao sam pored starog rimskog kupatila osluškujući vodu i pročitao u hodu jedan stih sa kamene ploče koju je postavio Aelius Tertius:

Alma lavacrorum de saxis decido limpha...

Zatim sam prošao kraj Švedske ambasade i ušao u zgradu na savskoj padini. Uzeo sam lift i pritisnuo nasumice dugme. Naprava me je izručila tačno gde treba i ispod zvona koje sam pritisnuo, pročitao sam sopstveno ime.

Vrata mi je otvorila devojka u ljubičastoj haljini s rečima:

- Šta ima novo?

-Hteo sam nešto da te pitam - rekoh. Sa Kalemegdanskog šetališta vidi se svaka pojedinost u ovoj sobi. Zamisli sada da neki od šetača zastane i pogleda kroz ovaj prozor. Eno, jedan u kabanici od kozje dlake upravo gleda ovamo. Šta će on videti? Mladić, to jest ja, sedi za postavljenim stolom, a devojka u ljubičastoj haljini, a to si ti, iznosi večeru, vino i grožđe. Nekim iznemoglim pokretom ti ćeš zatim sesti i gledati preda se kao u nekom očaju. Umesto da se prihvatiš jela, briznućeš u plač i spustiti glavu u tanjir. I tako svake večeri. Ja ću sedeti nepomično kao da me se to ne tiče. Tada ćeš ti opet nešto poznato, hiljadama puta već rečeno, kazati kroz suze, na šta ću ja polako ustati, obići sto i stati iza naslona tvoje stolice. I tek tada i ja ću nešto reći. Ali svake večeri reći ću isto. Na to će se tvoja ramena još više zatresti možda od plača, a možda od reči koje mi po ko zna koji put upućuješ još uvek s glavom u tanjiru. Potom ćemo oboje otići iz trpezarije i kroz neku zavesu iščeznuti u pobočnoj prostoriji...

Sve to šetač u kabanici od kozje dlake lepo može da vidi. I ako se on sutra ponovo zadesi na istoj stazi predveče, kada se po kućama pale svetlosti, pa ako mu pogled opet padne na naš prozor, šta će ugledati? Na prolećnom vetru listovi opali od udara bombi uzleću kao ptice. Ili od udara raketa ptice padaju s grana kao lišće. A tamo, u trpezariji na zaprepašćenje šetača sve će se ponoviti. Od reči do reči. U dlaku jednako zbivanjima iz prethodnog dana. Da ne poveruješ.....

Kako bi trebalo šetač u kabanici od kozje dlake, ili ko drugi na njegovom mestu, da razume ove uvek iste zagonetne prizore koje mu mi upriličujemo ponovo svake večeri? Reci mi, zar nije dosta te komedije? S tim dalje ići nećemo.

Devojka u ljubičastom svoj blistavi pogled ugasi na meni i reče:

- Gluposti! Šetača na kalemegdanskoj stazi nema kad sirene oglase vazdušne udare. Šetači su ili na nekom od mostova na rok koncertu sa znakom "target" pod bradom, ili u podrumima. A što se nas tiče, reći ću ti i to... Jesi li nekad video kako orao lovi zeca? Zec beži u krivudavoj liniji i njegova skretanja su nepredvidljiva. U stvari, zec ima nade da utekne dok ima mašte da krivuda, tako da se orao svaki put zaleće u prazno. Kad zecu presahne mašta, on istoga časa izgubi svoj telesni vonj i počne da beži u pravoj liniji. Tada ga orao neminovno hvata. Tako, kao zec, umire i ljubav. Ona umire kada joj presahne mašta i kad izgubi svoj osobeni miris... U ovoj trpezariji se tako nešto dešava...

- Ne - uzvratio sam - promisli malo! Zar te taj ponavljani prizor ne podseća na nešto drugo, nešto već viđeno? Dobro poznato. Ova naša trpezarija mogla bi se shvatiti kao pozorište, a nas dvoje kao da u njoj pripremamo neku predstavu.

- Kakvu predstavu? - upita ona žudno. Žudnije no što se moglo očekivati s obzirom na okolnosti.

- To je Šekspir. Ako ne veruješ, uzmi knjigu i proveri. "Makbet", prvi čin, scena sedma...

 

ŽENSKA MAPA ČITANJA ZVEZDA	MUŠKA MAPA ČITANJA ZVEZDA
Ljubav koja je svakoga jutra godinu dana starija	Minotaj mrzi budućnost

 

LJUBAV KOJA JE SVAKOGA JUTRA GODINU DANA STARIJA

Naravno, Minotaj ima pravo. Naš razgovor u trpezariji jeste bio Šekspir. "Makbet", prvi čin, scena sedma.

Ja sada pokušavam da ispod onog svog osmeha koji ujeda, sprovedem nad Minotajem postupak koji bi se uslovno mogao nazvati lečenje. Lečenje naše obolele ljubavi, koja je svakoga jutra godinu dana starija. Kako se ljubavi ne leče po bolnicama i hirurškim dvoranama, pogotovo ne u ratu, obratila sam se vračima.

Neke načine lečenja već sam okušala i odbacila kao nedelotvorne. Uprkos svim mojim naporima Minotaj me više ne poznaje i zaboravio je čak i moje ime. Misli da sam mu sluškinja, sestra ili nešto tako. Više ne čuje šta mu govorim. Pod bombama na mene njemu se više ne diže. A ni na neku drugu ženu. Ko je prodenuo svoj život kroz srce kao konac kroz iglene uši, razumeće zašto ja činim sve moguće da Minotaja vratim sebi. Ko nije protnuo svoj život kroz srce kao kroz iglene uši, neće razumeti.

Način koji sada primenjujem, jedva da sam mogla zamisliti kada sam počela da ga vidam. To više i ne liči na lečenje u uobičajenom značenju reči. To je spor i mukotrpan posao. Cilj one vežbe sa Šekspirom bio je da se Minotaj bar tokom te vežbe izmesti iz svoje mržnje na budućnost i prebaci u bilo koje drugo vreme i mesto, u ovom slučaju Makbetovo. To bi bio prvi korak na putu njegovog povratka natrag ka meni. Korak od mržnje ka ljubavi.

Ali stvari nisu krenule glatko. Pre neki dan konačno se pokazalo da kura sa Šekspirom nije dovoljna. Na javi više nisam mogla da utičem na njega. Bliža sam mu dok spava, nego dok je budan. Nije ni čudo. Na javi Minotaj je počeo da prati iz sata u sat ratna zbivanja. Ujutru je kupovao novine - "Politiku", "Blic" i "Danas" pa je upoređivao njihove izveštaje o bombardovanju. Uveče je na televiziji hvatao naizmenično BBC, Studio B, hrvatske kanale, CNN ili BK. Noću je pratio radio vesti Studija B i vesti koje su se mogle dobiti preko elektronske pošte, u kasne sate radio Crne Gore ili sajtove War against Yugoslavia INET i CNN na internetu. Bio je van sebe slažući danonoćno kockice. Spavao je sa bubom tranzistora u uhu. Umeo je tačno napamet da kaže šta je, gde i kada porušeno od mostova do sela. Nisam više znala kako da ga iščupam iz tog dvostrukog rata, rata koji je buktao oko nas i rata koji se kao u razbijenom ogledalu ponavljao u njemu. Bojao se požara u susedstvu koji bi zahvatio i nas, ili još više otrovnih oblaka koji su se dizali iznad razorenih postrojenja u Pančevu, ili ekološke katastrofe ako NATO bombarduje Barič.

Morala sam da pređem na dodatni postupak koji moj vrač zove "lečenje snovima".

U snu niko nema ime. Zovni usnulog tuđim imenom, ako je muško možeš i ženskim, probudiće ga tvoj glas, a ne njegovo ime. Zato veliki upliv na sanjača imaju reči koje mu se kazuju pošto je zaspao i izgubio ime, dakle, reči ubačene pravo u san. U zavisnosti od toga šta mu se šapuće ili čita dok spava, njegove misli se menjaju. U tome je ležala mogućnost da se Minotaj promeni bar dok je van jave. Tako sam počela svake druge večeri, čim zaspi, da rasklapam neku knjigu i da mu čitam. Tiho, skoro na uho, pazeći da ga ne probudim, čitala sam mu po jednu stranicu. Kao lama što čita nad umirućim svoju knjigu, sedim uveče ja nad usnulim Minotajem i čitam naglas našoj ljubavi koja umire. A napolju nad nama šište rakete. Kad ih pogodi protivavionska artiljerija, čuje se kao da se u nebu cepa ogromni metalni rupičasti sag. Ako udare blizu, Minotaj se budi i moja vežba je propala. Ako ne, nadam se da mu je u uhu nešto ostalo. Kap ljudske reči, umesto kap nečije smrti. Morala sam da natrapam na tekst koji će nekim meni neznanim sticajem okolnosti oživeti i pokrenuti u Minotaju našu umornu ljubav, njegov uspavani ljubavni nagon. To je bila igra na sreću. Ukratko, preporučeno mi je da mu čitam priče o čuvenim parovima. Ne samo ljubavnim.

Čitala sam, dakle, dok su padale bombe na Beograd, na Zemun, Novi Sad, na Sombor, Niš, na Kosovo, Prištinu, na Crnu Goru...Čitala sam nadohvat ruke prepuštajući slučaju da nam pomogne, legende o Putifaru i njegovoj ženi, o Abelaru i Heloizi, o Davidu i Golijatu, o Gogenu i Van Gogu, o Geteu i Helderlinu, o Vuku i Mini Karadžić, njegovoj kćeri, o kosovskom knezu Lazaru i carici Milici, o Tesli i njegovoj mački. Čitala sam Kavafija, Zlatoustog, Kortasara, Jovana Damaskina, Kalvina, Dostojevskog, ili svetog Ćirila. Čitala sam na srpskom, na engleskom, grčkom ili ruskom. Jezik u stvari nije bio važan. U snu čovek razume sve jezike, san je predjezička institucija. Tako je to trajalo oko dve sedmice. U međuvremenu oboreni su mostovi u Novom Sadu na Dunavu i razorena zgrada nekadašnjeg Centralnog komiteta na ušću Save. Minotaj je čuo proročanstvo da će u Beogradu biti najteže između dva snega i stalno je pratio vremenska predviđanja u nadi da će se proleće okrenuti (kao što je bilo aprila 1941) i da će opet pasti sneg. Ali, sijalo je sunce. Na moj očaj on i dalje nije pokazivao znake zainteresovanosti za mene ni na javi ni u snu. Pod trbuhom mu je bujao ogroman žbun kose tako da je mokrio kao kroz travu, ali štiva u njemu nisu pokrenula nikakav ljubavni prohtev. Jer i u slučaju umiranja ljubavi, isto je kao i u slučaju smrti čoveka - umrli odlučuje hoće li slušati lamu koji mu čita knjigu, ili ne.

Visoko nad nama javlja se još jedna, nova, dosada neupotrebljena noć, devičanski čista, mirisava i puna Natovih bolida i drevnih zvezda koje prvi put svetlucaju kao ljudske misli u ovom novom mraku. Tamo je negde među njima i Minotajeva misao. Kako je otkriti nevidljivu? Kako je vratiti meni? Pred našim očima s druge strane reke velika kugla svetlosti bešumno sleće na zemlju, a za njom dolazi gromoglasna eksplozija iz koje izrasta veliko drvo dima. Ono se brzo i naočigled grana i raste ka nebu kroz noć.

 

ZVEZDA U OGLEDALU

Pet godina Minotaj je u snu nosio bradu, ali je na javi nije nosio. Ostajala je van jave kao što su i snovi ostajali u njemu. Nije voleo da ih se priseća. Ipak, negde 12 aprila ispričao mi je najzad jedan san. Uhvatila sam se za to kao za slamku spasenja u nadi da bih možda tako mogla da pratim ima li učinka moj rad, ili ne. Te noći dok je spavao čitala sam mu Borhesa, "Peščanu knjigu". Ujutru, rekao mi je:

Sanjao sam da sam u Torontu. Jedan od članova krunskog saveta iz Kanade i još neko upoznaše me sa Borhesom. Bio je stidljiv i zlatan kao i u knjigama. Putovali smo avionom nekuda. U jednom trenutku presavio je jednu novčanicu na kojoj je u sredini kruga bilo napisano "Sangrija", potpisao mi se na novčanici i dao mi je kao neki autogram. Napomenuo je da je "Sangrija" ime jedne krčme...

Tako je glasio Minotajev san. Bila sam užasnuta. Minotajev san bio je običan plićak, umesto da preobrazi sanjača, osluškivao je bombe i sirene, bio u polujavi, leteo avionom i pamtio čak i ime autora čitanog teksta. Nisam odustala, ali moj očaj se počeo širiti.

Minotaj dugo potom nije hteo ujutru da ispriča snove. Pio je mleko i nezainteresovano slušao odjavu vazdušne opasnosti, gledao kako žvaćem svoju kosu, kako zakopčavam staklenu pucad večernjih rukavica, ili kako bojim nokte u gami svojih čarapa.

Njegovo stanje se pogoršavalo. Nije više bilo nade da će se setiti mog imena, što bi bio prvi znak njegovog prezdravljanja i vraćanja meni. Ipak nisam odustajala. Sve dok mi jednoga jutra on opet ne ispriča jedan san. Prethodne noći čitala sam mu na uho dok je spavao biografiju El Greka i povest o njegovoj ženi, Jevrejki. Ono što je Minotaj od toga u snu načinio bilo je sledeće:

Sanjah da sam u Toledu u porti neke velike crkve. Noć je u mojem snu. Pod lukovima porte upaljeno bezbroj sveća i svetiljki. Neki je praznik i tu se sjatila gomila. Ima prodavaca. Jedna devojka mi pokazuje lepe peščane satove. Nudi mi da kupim dva.

- Zašto dva? - pitam.

- Idu u paru. Jedan je brz, a drugi spor.

- Kako to?

- Onaj brzi je napunjen rečnim, a onaj sporiji, slanim morskim peskom...

Ne znam da li sam ih kupio...

Zahvatio me je očaj. Neuspeh se ponovio. Minotaju se nije vraćalo ljubavno pamćenje i moja čitanja nisu mu katapultirala snove nekud van bolesti njegove ljubavi.

Ali, to nije bilo ono najgore. Bolest je prešla sa njegove duše na njegovo telo. Tri dana nije odlazio na posao jer se nije osećao kako valja. Zatim je jedne večeri umesto s posla došao kući iz bolnice. Imao je ruku u zavoju. Bio je na rok koncertu na savskom mostu. Ispričao mi je šta im se desilo. Most je bio pun sveta kada se pojavila na nebu krstareća raketa. Kao ogromna svetleća riba plivala je kroz vazduh začuđujuće sporo. Jasno su videli kako se približava mostu. Zastala je jedan trenutak nad njihovim glavama kao da okleva, a zatim je odabrala drugi pravac i otišla preko Dunava da razori rafineriju u Pančevu. Bila sam užasnuta i mislila da je Minotaj povređen na mostu. Ali, on je rekao da su ga tog jura u nadleštvu gde je imao ratni raspored i dežurstvo, "ugrizla" vrata lifta. Kada sam mu previla ranu, pokazalo se da mu na mišici nedostaje komad mesa. Mislim da se od straha na mostu bio ujeo za mišicu. Kada sam ga upitala šta to ima da znači, samo se nasmejao. Počela sam da ga nadzirem i dok spava. Jedne večeri, dok su na Beograd padale NATO bombe čiji je rok upotrebe istekao 1997. (kako smo kasnije pročitali na njihovim ulomcima) on je u krevetu pre no što će zaspati stavio palac u usta i sisao ga kao dete. U poslednjem trenutku shvatila sam šta se dešava. Krv mu je briznula iz usta i ja sam jedva uspela da mu istrgnem palac iz čeljusti. Njegova bolest, njegova bolesna mržnja na strašnu budućnost, davala je plodove. Minotaj deo po deo jede samoga sebe.

U najmračnijem kutu naše sobe blista Mesec uhvaćen u ogledalo. I pored njega jedna zvezda. Ona izgleda kao tolike druge zvezde, ali to je lažna zvezda. To je obaveštajni satelit, koji nazivaju "Mama". Za razliku od pravih zvezda, on ne treperi. I svake noći pošto izda uputstva za bombardovanje, "Mama" se ogleda u mojoj sobi.

SLIKE NA NOKTIMA

Nisam znala kuda da se okrenem, sem da nastavim s gatanjem. Ali i tu je ostalo malo mogućnosti. Bilo mi je jasno da imam samo još jedno, poslednje sredstvo, isto tako opasno po Minotaja kao i po mene. Ali, možda spasonosno. Oni koji su upućeni, poverili su mi da najmoćnije magične formule mogu biti obični novinski oglasi. Ako se s njima postupi na određeni način. I dali su mi tri takva upozorivši da su opasniji od kuge, opasniji od nevidljivog F117. Njihov sadržaj uopšte nije bio važan. Važno je bilo nešto što je skriveno u njima, što se ne opaža na prvi pogled, ali se u svesti onoga kome se čitaju sklapa u moćnu i delujuću celinu kao što se F117 ne može videti sa zemlje, ali se jasno vidi s neba. Trebalo je, dakle, napustiti nedelotvorna književna štiva i pročitati u Minotajev san ta tri oglasa onim redom kojim najbolje umeš. No, znala sam, ukoliko ih pročitam pogrešnim redosledom, preti opasnost da se i sama razbolim. Ako se to desi, nikada više neću moći da počnem od početka s lečenjem Minotajeve ljubavi, jer više neće samo ona biti bolesna, nego i ja. A tu je kraj.

Ipak sam jedne večeri odlučila da okušam to poslednje sredstvo. Sedeli smo u skloništu. Na ulazu je neka devojčica napisala kredom: "Nisam pečurka da rastem u podrumu". Spremila sam kao obično maramice natopljene rastvorom sode bikarbone za slučaj da opet pogode nešto što će početi da peče i štipa za oči i nos. Imala sam uza se i ona tri oglasa i čim je Minotaj zaspao polako sam mu ih pročitala jedan za drugim na uho. Čitala sam ih redom koji sam odabrala nasumice kao da bacam tri kocke u njegov san. Prizivala sam neku nepoznatu silu u nadi da će hteti da nam pomogne. Cilj je bio da me Minotaj usni i da se seti mog imena. Bilo bi dovoljno da me se seti bar jednom. Ako bi to učinio, lečenje bi uspelo.

Oglase sam pročitala ovim redom:

*

, ovlašćena firma kupujemo polovan lift za 1-3 osobe, do III sprata, ili u zamenu nudimo fiberglas mrežu protiv insekata. Mreža je nevidljiva, odlično propušta vazduh, rok trajanja neograničen. Montaža po dogovoru. Ako to ne odgovara, nudim u zamenu za rečeni lift autobus bez motora, rashodovan, pogodan za vikendicu, pčelinjak ili auto otpad.

*

nost zagarantovana. Pametan, muževan životni profesionalac, 43 god, traži sposobnu, korektnu, skromnu, mladu partnerku, radi organizovanog zajedničkog iseljenja u inostranstvo.

 

*

1. među slikarima izrađuje tipične američke nokte sa raznim ukrasnim elementima, nadograđuje - prst 8 dinara. Slikanje svetaca i svetiteljki ili srpskih vladara, umetnički rad, 50 dinara po noktu. Tetoviram na grudima ili leđima freske iz Studenice i Starog Nagoričana.

Nije bilo potrebno da čekam do jutra da bih zaključila da li se nešto desilo ili ne. Odmah sam, pri letimičnom pogledu na usnulog Minotaja shvatila da su oglasi kao neke bajalice, ili molitve, počeli burno da deluju. Uspela sam da nekog ili nešto dozovem. Bilo je to kao neka erupcija energije. Minotajev porodični džepni sat koji sam nosila o vratu iako je stao još u prošlom veku, odjednom je proradio. Minotaj pokaza nagle znake izuzetne uzbuđenosti, ali je ona odmah iščezla i potom sve skrete na neku drugu stranu. U sunovrat. Minotaj nije uspeo da se seti ko sam. Iako sam u Minotajeve snove dozvala neku moćnu onostranu silu, bilo je jasno da nisam pogodila pravi redosled oglasa.

Moj pogrešni korak dohvatio je i mene i uzdrmao me. Moja ljubav postade porozna, propuštala je mržnje na sutrašnjicu koje su carovale na sve strane. Osetih da samo ja u tom više milionskom mnoštvu kojem pripadam, ne mrzim budućnost. Strahovito se uplaših od toga. Više nego od bombi i raketa uplaših se od samoće koja mi je zbog toga pretila. Znala sam da čovečanstvo ima samo jednu budućnost. Uvek i oduvek samo jednu i da nema rezervne budućnosti. Kako sam je mogla mrzeti? Ali sada sam i sama odjednom počela da uviđam kako je u stvari ta budućnost odvratna i kakve nam sve užase donosi. Budućnost je štala u kojoj leži i preživa strah - mislila sam. Tada jasno čuh da se moja sadašnjost rascepila nadvoje i ja zaboravih kako se zovem.

Gledala sam zapanjeno u nepoznatog čoveka koji je spavao preda mnom u nekom podrumu. Nisam više znala ko je, ni zašto sam tu. A on je u snu govorio:

- Zar ne vidiš? Svemu je kraj. Svršio se i vek i brak i rat...

Pobegoh iz te kuće uz Parisku ulicu, pored rimskog kupatila koje je žuborilo na mesečini... Bila sam u groznici. Protrčah Knez Mihajlovom ulicom u kojoj su zjapili izlozi razvaljenih kulturnih centara Francuske, Nemačke, Engleske i SAD. Na zidu američkog kulturnog centra pisalo je flomasterom: "Amerikanci, mrzim da mrzim, ali sami ste hteli". Vazduh u nozdrvama mi je goreo. A goreo je i Beograd oko mene smrdeći na barut i zapaljene kablove. Nad glavom mi prolete projektil ispaljen iz neke podmornice u Jadranskom moru. Imao je migavce i prošao između dve zgrade na putu ka svojoj lovini, ka jednoj višespratnici koja je ležala negde u ulici Kneza Miloša. Tada osetih glad. Neodoljivu glad. I strpah palac u usta onako trčeći...

BOG PRIČE

Priča uvek ima svoga boga. Svaka. I najgora. Ja sam bog ove priče. Moj glas ste već čuli na početku kazivanja. Od telesnog sastava živih bića najduže traje posle smrti upravo glas. Ovo je, dakle, samo moj glas. Sam ja odavno nisam više među živima. Živeo sam u Atini pre blizu 2000 godina. Bio sam mnogobožac i sudija, pa postao hrišćanin i spisatelj. Zvali su me Areopagit, a potom i Pseudoareopagit. Ne znam kako sam umro. To mrtvi ne pamte. Ali sam posle čuo od živih kakav mi je bio kraj. To što sam bio pisac nema veze sa ovom pričom. Ja nju ne pišem. Ja se useljavam u nju, ili još bolje, proći ću kroz nju da bih nešto obavio.

Naime, u priču me je neko dozvao. Jedna žena očajna zbog ljubavi koja je počela da boluje u njenom čoveku. Ona je tražila pomoć i ja sam tu. Svake večeri u vreme kada sirene oglase uzbunu, stojim na kalemegdanskom šetalištu u svojoj kabanici od kozje dlake i posmatram nju i njenog ljubavnika u njihovoj trpezariji. Ona pogrešno misli da me je dozvala svojim bajalicama, basmama i gatanjem uz pomoć novinskih oglasa. Nije tako bilo. Imala je moć da nekog dozove zato, što je žarko želela pomoć, a dozvala je baš mene zato što se zove isto kao ja. Stoga sam mogao da joj se odazovem i zato sam sada u ovoj priči. Pokušavam da im pomognem.

No, ona je nešto pogrešno učinila dozivajući me. I sada se razbolela uz njegovu i njena ljubav. Zato ću u njegove snove poslati malo svog ohlađenog, dvadeset vekova starog sna, ne bi li se njeno ime očistilo od njegovog. Jer, to je jedini način da jedna obolela ljubav ozdravi i da se izvida. Ljubav ustvari strada zato što se imena ljubavnika uzajamno bore za prevlast. Treba ih očistiti jedno od drugog. To su dva zvuka koji se uzajamno potiru. Jedan zvuk treba sprati sa drugog zvuka. Ako hoćeš ljubav, moraš očistiti od svog imena ime onoga koga voliš. Ko to učini, spašće ljubav. Njemu, Minotaju, to neće biti lako.

Minotaj je rođen u znaku "Bika" (Taurus), a to je, kako vi danas kažete, drugi znak zodijaka, odgovara drugom prolećnom mesecu. Sunce prolazi kroz ovaj znak između 21. aprila i 21. maja, Mesec je u ovom znaku egzaltiran, dok Venera ovde vlada." Bik" je zemaljski, ženski, pasivan i fiksni znak. Njegovo sazvežđe je na severnom nebu. Da bi spasao svoju ljubav Minotaj će morati mušku prirodu svoje dragane da očisti od svoje ženske prirode i od užasa svoje zle zvezde Algola. Poruka ovog znaka je jasna: "Mir svima glaseći govorim, a sam ga u sebi nejmam. Ka neka ptica zatvorena u sobi tako se je duša uzvrdala i uzmutila u meni. A duša je tvoja kao zemlja bezvodna, nego jedino suzama gasiš svoju žeđu."

Da im pomognem, ja ću u njegovom snu pomešati njihova imena (kao što su oni u životu učinili) i pružiću mu priliku da očisti njeno od svojeg. Da ne bi on koji je obestrašćen i njeno ime zarazio svojim. Možda će tada čuti to nekad voljeno ime umesto svojeg, onog koje mu sada stalno bruji u ušima, kao svakom smrtnom. Da odstrani poznato kako bi mu se ukazalo nepoznato, tojest, Istina ili Ljubav. Čim je oslovi po imenu, probudiće svoju ljubav. Jer, osloviti po imenu, znači probuditi...

Evo, dakle, šta sam mu poslao u san i šta on o tome snu beleži:

  MINOTAJEV SAN

a li si video nekad nekog od onih veštaka što bace kamen uvis, pa ga pogode drugim kamenom? Ja sam noćas bio onaj prvi kamen i bio pogođen drugim. Sanjah da brzo starim. I odjednom u moj san kao dragi kamen bačen iz praćke ulete ogromnom brzinom i snagom nečiji tuđi san. I strahovito ga potrese. Kao ogromni meteor kad udari o Zemlju i probudi vulkan... Bio je moćan i pun energije i skoro mi je trajno razorio duh. Moj san je od tog tuđeg sna pucao po svim šavovima i raspadao se u letu od tog veličanstvenog stranca koji je protutnjao kroz sva moja ranija snevanja i silovito se zaustavio i ugnezdio u meni ove noći. Ali to nije bio neprijateljski čin. Bio je to san sveobuhvatne ljubavi i milosrđa i čak se u njemu mogao nazreti lek od njega samoga, lek koji je mogao moj san isceliti od tog tuđeg sna. Bio je to moćan san koji prašta drugom snu.

* * *

mao sam, dakle san, ali, kako sa snovima biva, brzo sam ga izgubio. Jedva da se svega mogu setiti. Ali dobro pamtim da su ti strani komadi sna bili strahovito hladni kao da dolaze od nekoga ko nije više živ. Po tome su se razlikovali od mojih toplih i živih snova. Ali, kada se prenuh, tu razliku više nisam mogao sačuvati u sećanju. I više na javi ne razlikujem koji deo sna je moj, a koji nije. Evo dakle, šta je ostalo od sna posle buđenja.

* * *

dsanjah, dakle, da sam star i da sam ogluveo i to sam poznao po tome što su mi se gubili iz domašaja sluha određeni glasovi. U početku samo glasovi A, pa D ili N. Nisam više mogao čuti reč "dan". Tako sam i primetio da mi starost odnosi sluh. Na tome je ostalo jedno vreme, a potom sam izgubio iz sluha glasove I, O, S... Moje se gluvilo razvijalo. Bio sam nagnan na oduzimanje.

* * *

znamo da s oduzimanjem imaju posla oni koji prave statuu od prirodne gromade kamena, pa oduzimaju klesanjem sve suvišne naslage koje su prepreka čistom viđenju skrivenoga lika. Jedino tim oduzimanjem oni samu sobom iznose na videlo skrivenu unutra lepotu.

* * *

isam, ipak, mnogo brinuo u početku. Ali kada se moje gluvilo zaustavilo na glasu J, i kada sam bio lišen sluha samo za sedam glasova, te dalje nisam uopšte gluveo, počeo sam da se pitam kuda me takvo delimično, rekao bih, usmereno gluvilo vodi? Šta ono znači?

 

* * *

, treba imati na umu sledeće: tražiti neviđenjem i nepoznanjem znači videti i poznati ono što je iznad viđenja i poznanja. Neviđenje i nepoznanje, nije li to zaista videti i poznati?

 

* * *

tako sam se odlučio da ustanovim da li mi slova koja ne čujem nešto posebno kazuju. Mislio sam da mi to neko odnekud šalje neku poruku.

 

* * *

slučaj je poput onoga kad se smaragd, očišćen od zemlje prilepljene uz njega, sam od sebe pojavi kao skulptura, to jest, ukras.

 

* * *

asvim kasno shvativši stvar, sastavio sam spisak glasova koje ne čujem. I počeh da ih premećem tragajući za porukom. Za to mi je bilo potrebno nekoliko dana, ali u snu to nije mnogo, jer se u snu ne računaju noći.

 

* * *

najzad sam sričući i premećući tih sedam glasova koji nedostaju mojem sluhu, koji dakle, nedostaju u mom životu i u mome snu, na svoje zaprepašćenje i užas, otkrio, ili pre naslutio, jedno ime. Ime utoliko kobnije, što u snu, kao što se zna, nema imena. Ali postojale su teškoće. U to ime bili su umešani neki tuđi glasovi koje sam odlično čuo, i oni su zaglušivali moje gluvilo, to jest, moje sećanje i poruku glasova koje više ne čujem.

* * *

a nisam više mogao čuti to ime i kad bi bilo izgovoreno, jer sam baš za njegove glasove bio gluv, mogao sam čuti samo one druge glasove koji ne spadaju u njega...

 

* * *

bilo je to ime nekoga koga sam nekada najviše voleo i dobro poznavao, pa zaboravio. Nisam dakle, više mogao čuti ime svoje najveće ljubavi iako sam žudeo da ga se setim. I niko mi ga više (onako gluvom) nije mogao reći. Video sam je u snu lepu kako žvaće svoju kosu. Sedela je u svojoj lepoti kao u brzome čunu. Sav sam bio namazan njenim gustim pogledom koji je curio niz mene. Znao sam da je rođena u znaku "Vage". Ali njenog imena i ko je ona, nisam mogao da se setim. To nečujno ime treptalo je preda mnom pre buđenja kao zvezda padalica koja se potpisuje u mom prozoru. Ali to ime je zamagljivala ona ledena tvar koja tu ne spada, neki tuđi san koji je boravio u mom snu te noći. Snoviđenja nekog meni nepoznatog čoveka, isprečila su se između mene i moje ljubavi. Sada kada sam budan, znam da bih mogao da se setim tog za mene presudnog imena kada bih iz svoga sna uspeo da uklonim onu tuđu ledenu izlučevinu... Zato i beležim sve ovo. Možda će neko moći da odagna taj strani zaslepljujući zrak iz mojeg sna, da nečujne glasove oplevi od onih tuđih čujnih, kako bi se jasno ukazalo ime koje je od mene bilo sakriveno - ime moje ljubavi koje moje gluvilo pokušava da mi došapne...

  EPILOG

Dragi čitaoci, vreme je da se upitate kuda vas je odveo bog priče? Jer ove reči vam opet on šapuće. Pitate: zar se nećemo vratiti u rat? Odmah da kažem, nećemo. Naša tema je ljubav, a ne rat. U ovoj priči Venera je vladar. Kao što planeta Venera vlada sazvežđima junaka ove priče koji su rođeni u znaku "Bika" i "Vage".

Uz to, sada se treba setiti da su junaci ove priče i takvi kakvi su, bolesni i nesrećni, prisilno obestrašćeni, primorani bombama da namrznu budućnost, ipak u boljem položaju od vas. U vašem svetu, gde je uvek više lepote nego ljubavi, vas nema ko da izbavi. Njih ima ko. Mirne duše vi sada možete da se umešate u ovu povest; kad ne umete sebe, izlečite barem Minotaja i njegovu devojku. On ne zna da treba iz svoga sna da izbaci svoje ime. Uklonite ga iz Minotajevog sna i otkrijte mu ono što je u snu ostalo - pročitajte mu i obznanite ime njegove ljubavi! I spašćete njihovu vezu.

Ali, ako vam se više sviđa, ljubavnike možete da ostavite tamo gde su, to jest, u ratu i u jednoj tužnoj priči...

MINOTAJEV SAN

a li si video nekad nekog od onih veštaka što bace kamen uvis, pa ga pogode drugim kamenom? Ja sam noćas bio onaj prvi kamen i bio pogođen drugim. Sanjah da brzo starim. I odjednom u moj san kao dragi kamen bačen iz praćke ulete ogromnom brzinom i snagom nečiji tuđi san. I strahovito ga potrese. Kao ogromni meteor kad udari o Zemlju i probudi vulkan... Bio je moćan i pun energije i skoro mi je trajno razorio duh. Moj san je od tog tuđeg sna pucao po svim šavovima i raspadao se u letu od tog veličanstvenog stranca koji je protutnjao kroz sva moja ranija snevanja i silovito se zaustavio i ugnezdio u meni ove noći. Ali to nije bio neprijateljski čin. Bio je to san sveobuhvatne ljubavi i milosrđa i čak se u njemu mogao nazreti lek od njega samoga, lek koji je mogao moj san isceliti od tog tuđeg sna. Bio je to moćan san koji prašta drugom snu.

* * *

mao sam, dakle san, ali, kako sa snovima biva, brzo sam ga izgubio. Jedva da se svega mogu setiti. Ali dobro pamtim da su ti strani komadi sna bili strahovito hladni kao da dolaze od nekoga ko nije više živ. Po tome su se razlikovali od mojih toplih i živih snova. Ali, kada se prenuh, tu razliku više nisam mogao sačuvati u sećanju. I više na javi ne razlikujem koji deo sna je moj, a koji nije. Evo dakle, šta je ostalo od sna posle buđenja.

* * *

dsanjah, dakle, da sam star i da sam ogluveo i to sam poznao po tome što su mi se gubili iz domašaja sluha određeni glasovi. U početku samo glasovi A, pa D ili N. Nisam više mogao čuti reč "dan". Tako sam i primetio da mi starost odnosi sluh. Na tome je ostalo jedno vreme, a potom sam izgubio iz sluha glasove I, O, S... Moje se gluvilo razvijalo. Bio sam nagnan na oduzimanje.

* * *

isam, ipak, mnogo brinuo u početku. Ali kada se moje gluvilo zaustavilo na glasu J, i kada sam bio lišen sluha samo za sedam glasova, te dalje nisam uopšte gluveo, počeo sam da se pitam kuda me takvo delimično, rekao bih, usmereno gluvilo vodi? Šta ono znači?

 

* * *

tako sam se odlučio da ustanovim da li mi slova koja ne čujem nešto posebno kazuju. Mislio sam da mi to neko odnekud šalje neku poruku.

 

* * *

asvim kasno shvativši stvar, sastavio sam spisak glasova koje ne čujem. I počeh da ih premećem tragajući za porukom. Za to mi je bilo potrebno nekoliko dana, ali u snu to nije mnogo, jer se u snu ne računaju noći.

 

* * *

najzad sam sričući i premećući tih sedam glasova koji nedostaju mojem sluhu, koji dakle, nedostaju u mom životu i u mome snu, na svoje zaprepašćenje i užas, otkrio, ili pre naslutio, jedno ime. Ime utoliko kobnije, što u snu, kao što se zna, nema imena. Ali postojale su teškoće. U to ime bili su umešani neki tuđi glasovi koje sam odlično čuo, i oni su zaglušivali moje gluvilo, to jest, moje sećanje i poruku glasova koje više ne čujem.

* * *

a nisam više mogao čuti to ime i kad bi bilo izgovoreno, jer sam baš za njegove glasove bio gluv, mogao sam čuti samo one druge glasove koji ne spadaju u njega...

 

* * *

bilo je to ime nekoga koga sam nekada najviše voleo i dobro poznavao, pa zaboravio. Nisam dakle, više mogao čuti ime svoje najveće ljubavi iako sam žudeo da ga se setim. I niko mi ga više (onako gluvom) nije mogao reći. Video sam je u snu lepu kako žvaće svoju kosu. Sedela je u svojoj lepoti kao u brzome čunu. Sav sam bio namazan njenim gustim pogledom koji je curio niz mene. Znao sam da je rođena u znaku "Vage". Ali njenog imena i ko je ona, nisam mogao da se setim. To nečujno ime treptalo je preda mnom pre buđenja kao zvezda padalica koja se potpisuje u mom prozoru. Ali to ime je zamagljivala ona ledena tvar koja tu ne spada, neki tuđi san koji je boravio u mom snu te noći. Snoviđenja nekog meni nepoznatog čoveka, isprečila su se između mene i moje ljubavi. Sada kada sam budan, znam da bih mogao da se setim tog za mene presudnog imena kada bih iz svoga sna uspeo da uklonim onu tuđu ledenu izlučevinu... Zato i beležim sve ovo. Možda će neko moći da odagna taj strani zaslepljujući zrak iz mojeg sna, da nečujne glasove oplevi od onih tuđih čujnih, kako bi se jasno ukazalo ime koje je od mene bilo sakriveno - ime moje ljubavi koje moje gluvilo pokušava da mi došapne...

 

MINOTAJEV SAN

znamo da s oduzimanjem imaju posla oni koji prave statuu od prirodne gromade kamena, pa oduzimaju klesanjem sve suvišne naslage koje su prepreka čistom viđenju skrivenoga lika. Jedino tim oduzimanjem oni samu sobom iznose na videlo skrivenu unutra lepotu.

* * *

, treba imati na umu sledeće: tražiti neviđenjem i nepoznanjem znači videti i poznati ono što je iznad viđenja i poznanja. Neviđenje i nepoznanje, nije li to zaista videti i poznati?

 

* * *

slučaj je poput onoga kad se smaragd, očišćen od zemlje prilepljene uz njega, sam od sebe pojavi kao skulptura, to jest, ukras.