Слободан Владушић

РТ Балкан, 24.1,2024

Народи нестају онда када њихова елита престане да се поноси сопственом сликом света и пожели да постане неко други. Једноставније речено: народи нестају онда када њихови "кагани" на питање ко смо ми дају одговор који гласи: ми смо нико (и ништа). Године 1984, када се роман Милорада Павића појавио, мали број људи је осетио да је то питање надилази аналогију Срби – Хазари

Branko Pantelić / ATA Images

Сви читаоци се углавном слажу да једну књигу не можемо да прочитамо два пута на исти начин. Иако текст књиге остаје исти, мењамо се ми, али се, исто тако, мења и свет око нас. То је случај и са Хазарским речником Милорада Павића, светским бестселером српске књижевности, чије се прво издање појавило 1984. године. Већина савременика је у Хазарском речнику видела револуционаран роман, зато што је био написан у форми речника. За разлику од обичних романа, који се читају од прве до последње странице, овај роман можете да почнете да читате од било које одреднице, а да затим сами одаберете даљи правац читања, следећи упућивања на друге одреднице из оне коју сте управо прочитали.

 

Осим што је открио нов начин читања, који га је учинио светским бестселером, Хазарски речник је, међутим, изнова открио и једну заборављену тему. То је била тема нестанка народа. Иако на први поглед уроњен у неограничене просторе фантастике, Павићев роман није бежао од симболичког указивања на политичку стварност земље у којој је најпре био објављен. Чини ми се да је Јован Делић први поменуо да се у организацији хазарске државе у Павићевом роману препознаје инфериорни положај Срба у тадашњој Југославији. (Да је тај положај заиста био инфериоран сведочи, између осталог, и податак да се од 1945. па до распада земље на позицији премијера савезне државе налазио само један Србин: Петар Стамболић од 1963. до 1967. године). Тема нестанка народа постала је тако тихи пратилац револуционарног начина читања: док је Хазарски речник био слављен у свету као симбол новог начина читања роману, Хазари су у исто време прећутно постали симбол народа који је, формулишимо то тако, дозволио себи да нестане.

У време када Хазарски речник стиче своју светску славу, тема нестанка народа била је скрајнута, зато што је била изразито политички некоректна. Крајем осамдесетих година прошлог века, у доба тријумфа постмодернизма на Западу (као и данас уосталом), статус угрожености резервисан је само за "мањине", док је "већина" (поистовећена са белим мушкарцем хришћанином који има стабилан национални идентитет) бива третирана као есенција свеколиког зла.

Анђео у сну

Павић је тему нестанка народа у Хазарском речнику симболички предочио у такозваној хазарској полемици. Хазарски владар, који носи титулу кагана, сањао је сан у коме му се појавио анђео. Тај анђео га је упозорио како су Богу драге његове намере, али његова дела нису. Уместо да се за тумачење сна обрати хазарским ловцима на снове, каган позива представнике хришћанске, исламске и јеврејске вере, обећавајући да ће са својим народом прећи у веру оног тумача који му најбоље протумачи сан. Иако Хазарски речник не даје одговор на питање у коју су веру прешли Хазари, тај одговор је заправо, из угла романа, мање важан: важно је то, да су Хазари кагановом одлуком престали да буду Хазари и да су тако нестали.

Симболичка прича о хазарској полемици даје одговор на питања како и када народи нестају. Народи нестају онда када њихова елита престане да се поноси сопственом сликом света и пожели да постане неко други. Једноставније речено: народи нестају онда када њихови "кагани" на питање ко смо ми дају одговор који гласи: ми смо нико (и ништа).

Павић је Хазарским речником предосетио да то питање ко смо ми, поново стиче ауру епохалног питања. Године 1984, када се роман појавио, мали број људи је осетио да то питање надилази аналогију Срби – Хазари. Деценију две касније, епохална важност питања ко смо ми, постала је планетарно очигледна.

Почело је са СССР-ом, чија је комунистичка елита са Горбачовом на челу, на питање ко смо ми одговорила: ми нисмо комунисти (то јест ми смо нико и ништа), па је започела пројекат стицања новог идеолошког идентитета под именом перестројка. Показало се да је овај пројект довео до једне геостратешке катастрофе, односно до распада СССР-а и епског осиромашења Русије. Након распада заједничке земље, народи бившег Совјетског Савеза морали су себи да поставе то исто питање – ко смо ми. Као и у Хазарском речнику, улог који се улаже у одговор на то питање, јесте судбина државе и народа, па се зато у тој "валути" плаћа и цена нетачног одговора.

Branko Pantelić / ATA ImagesИзгледало је, на први поглед, да Запад, а посебно Америку, не дотиче питање ко смо ми. Самјуел Хантингтон је половином деведесетих година прошлог века, самоуверено написао књигу Сукоб цивилизација у којој је Запад одредио као цивилизацију Запада, док је Русију, која је после распада СССР-а престала да буде идеолошки непријатељ Запада, изнова учинио непријатељем, преко њеног православног цивилизацијског идентитета. Тиме је послао недвосмислену поруку руској елити да модус вивенди са Западом ипак неће бити могућ.

Представљање прва три тома серијала „Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића” одржано је у Библиотеци града Београда.

На конференцији су учествовали: професор емеритус др Сава Дамјанов, приређивач и председник Уређивачког одбора, Јасмина Михајловић, књижевница, мр Ненад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњански” (Нови Сад), члан Уређивачког одбора, др Жаклина Дувњак Радић, уредница у издавачкој делатности КЦ Војводине „Милош Црњански”.

Иако је био најављен и др Владимир Пиштало, писац и управник Народне библиотеке Србије, ипак на крају није присуствовао сусрету са медијима.

Велики пројекат садржи три дела: „Историја српске књижевности барокног доба”, „Историја српске књижевности класицизма” и „Историја српске књижевности предромантизма”.

Културни центар Војводине „Милош Црњански” из Новог Сада и Народна библиотека Србије започели су трогодишњи капитални пројекат објављивања Сабраних дела књижевноисторијских студија и есејистике Милорада Павића.

У питању су књиге које нису поново публиковане већ 30 година.

Укупно ће бити објављено девет књига, како је нагласио Ненад Шапоња.

„Жеља ми је била да књиге Милорада Павића видим баш на овај начин у тој форми. Нисам студирао књижевност, али јесам писац. Исто тако, иако нисам део тих студија, пуно сам читао и научио много тога из књига Милорада Павића, а из ових дела захваљујући њему, знам о периодима - бароку, класицизму, предромантизму”, навео је Шапоња и констатовао да му се у животу испунила жеља да постане издавач, те има своју кућу „Агора” и води КЦ „Милош Црњански”.

Он је открио сам процес идеје око публикације овог књижевног вишетомног серијала, када су му дошли супруга Милорада Павића, односно удовица Јасмина Михајловић и Сава Дамјанов.

Шапоња је имао бојазан у почетку да то неће бити тако једноставан подухват, већ врло сложен и комплексан на толико нивоа.

„Милорад Павић се бави тиме где су полазишта нашег језика у овим књигама. Он је био белетристички писац, прави светски аутор. Погледајте само „Хазарски речник”. Та његова књига је преведена на чак 80 језика и променила је свет, направила земљотрес промене”, анализирао је Шапоња и додао да је тај необични роман лексикон премештао логику и епохе, и представљао барок, класицизам и предромантизам.

Шапоња је оценио да су све три Павићеве књиге сасвим различита дела историје југословенске књижевности.

„Ове књиге су одраз слободног духа Павића из визуре једног писца, уметника, ствараоца, што је најбоље, а не само из угла теоретичара или критичара књижевности, научника истраживача. Мислим да би Милорад Павић био срећан са овим издањима да их види данас”, закључио је Ненад Шапоња, преноси Танјуг.

Милорад Павић сматра се за једног од најважнијих српских књижевних историчара 20. века, о чему сведоче његови многи нови увиди у заборављене писце и епохе наше баштине (Гаврил Стефановић Венцловић, барок, класицизам и предромантизам) који су прихваћени и високо вредновани у науци о српској књижевности.

Поновно издање ових радова представља значајан допринос домаћој и европској академској заједници где они имају статус обавезне литературе, али и целовит увид у стваралаштво једног од најзначајнијих књижевника последњих деценија 20. и почетка 21. века.

Његова супруга Јасмина Михајловић, књижевница и критичарка, сматра да се цео подухват може дефинисати као „капитално капиталне књиге” и да је срећна што се поново могу дела показати нацији и јавности.

Она је навела да је двоструко емотивна данас, посебно што се коначно након 30 година поново штампају тако значајна дела која су, по њеним речима, неправедно занемарена.

Михајловић је подсетила да је идеално да Сава Дамјанов буде приређивач свих дела, јер је он био студент Милорада Павића, докторант и касније наследник катедре.

Дамјанов је био Павићев дугогодишњи најближи сарадник на Филозофском факултету у Новом Саду.

Сава Дамјанов је такође рекао да га данас обузимају снажна осећања, јер су Павић и он били веома блиски, као „духовни отац и син”.

„Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића” не подразумевају само њихово реиздање већ и приређивање текстова по савременим текстолошким начелима, уз пратећу научну литературу, што је објаснио главни приређивач и уредник, професор емеритус.

Како је открио Дамјанов, следеће три књиге које би требало да се појаве крајем ове године биће студије о писцима којима се Милорад Павић читав живот бавио, а неки су чак постали и јунаци његове белетристике - Гаврил Стефановић Венцловић и Војислав Илић.

План је да се током 2025. године објављивање овог серијала заврши са Павићевићевим збиркама есеја.

Главни приређивач је приметио да је Милорад Павић такође имао бриљантну и импресивну уредничку каријеру у издавачкој кући „Просвета”, али је тај део био покривен његовом каријером изванредног књижевника који је померао границе.

Дамјанов је оценио да је огроман значај овог пројекта да се представе све књиге након пуне три деценије које се могу проучавати као академски уџбеници или као три синтезе.

Др Жаклина Дувњак Радић, уредница у издавачкој делатности КЦ Војводине „Милош Црњански”, сматра да је Павић био „значајан књижевни историчар и да ове књиге представљају сам врх српске историографије, ту дилеме нема”.

„Три тома књиге јесу праве три синтезе, како је приметио колега Дамјанов, и може бити драгоцена за студенте српског језика и књижевности, теоретичаре, научнике, али и многе друге. Три књиге су освежено издање, ново рухо које је било потребно. Током Павићеве каријере доминирала је слика великог писца, што је он наравно био, а сада коначно видимо и његову каријеру универзитетског професора и књижевног историчара”, закључила је Дувњак Радић.

Милорад Павић (1929 - 2009) био је познати српски прозни писац, историчар српске књижевности 17-19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Александра С. Пушкина и Лорда Џорџа Гордона Бајрона, професор универзитета и члан Српске академије наука и уметности од 1991. године.

Павић је био романсијер, приповедач, песник и драмски писац.

Од стране стручњака из Европе, САД-а и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност.

Наравно, Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник” (1984), необични литерарни лексикон у 100.000 речи, који су критичари и публика брзо прогласили незаобилазним делом новог века.

Многи критичари су сматрали да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У свом чувеном другом роману „Предео сликан чајем” (1988) аутор нуди штиво за љубитеље укрштених речи.

Трећи роман „Унутрашња страна ветра” (1991) и четврти „Последња љубав у Цариграду (приручник за гатање)” (1994) сматрају се врхунским квалитетом у његовом стваралаштву.

Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог опуса, у његовој колекцији се издвајају „Шешир од рибље коже (љубавна прича)” (1996), „Стаклени пуж (приче са Интернета)” (1998), „Кутија за писање” (1999) и романи „Звездани плашт (астролошки водич за неупућене)” (2000) и „Уникат” (2004).

(Политика , 14. март 2024, аутор: Марина Вулићевић)

Специјална награда Новосадског сајма за „Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића”

На Новосадском сајму данас је додељена Специјална награда, за „Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића”. Награду су примили мр Ненад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњански” и др Драгана Милуновић, заменица управника и руководилац Сектора за библиотечко-информациону делатност Народне библиотеке Србије. 

Објављивањетих дела један је од изузетно значајних пројеката Културног центра
Војводине „Милош Црњанскиˮ, који реализује у сарадњи са Народном библиотеком
Србије.
Објављене су прве три књиге – „Историја српске књижевности барокног добаˮ, „Историја
српске књижевности класицизмаˮ и „Историја српске књижевности предромантизмаˮ, које
су изложене на штанду Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ и које публика
има прилику да чита.

Одржано представљање прва три тома „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића”

На штанду Културног центра Војводине „Милош Црњански” одржана је данас промоција прва три тома „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића”.

О књигама су говорили мрНенад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ и чланРедакционог одбора, професор емеритус др. Сава Дамјанов – приређивач и уредник, и дрЖаклина Дувњак Радић, уредница у издавачкој делатности Културног центра Војводине„Милош Црњанскиˮ и чланица Редакционог одбора.

„Павићеве студије, или синтезе, о бароку, класицизму и предромантизу нису објављиване 40 година. Можда су, једном или два пута, као додатак. Значајнe су за књижевну историју, али су такође и уџбеници на факултетима у Србији и у свету. Имали смо идеју да идемо, с једне стране хронолошки, а с друге стране жанровски. Друго коло обухватаће Павићеве монографије ‘Гаврил Стефановић Венцловић’, ‘Војислав Илић и европско песништво’, ‘Војислав Илић, његово време и дело’. Пројекат ће се завршити Павићевим есејима – књижевноисторијским, али и поетичким, који су врло значајни јер је Павић многе књижевноисторијске ликове уводио у своја дела”, истакао је Дамјанов.

Др Сава Дамјанов је деценијама сарађивао са професором Милорадом Павићем те је поделио са публиком и то по чему се он и данас сећа њихове сарадње и пријатељства.

„Ево, већ седам деценија сам на овом свету и кретао сам се и у академским и у уметничким круговима, не само у нашој земљи, и могу чиста срца рећи да је Павић био најнеобичнији човек којег сам уживо упознао. Дакле, не само од људи који су оставили траг у свом времену, већ и уопште од свих људи које сам упознао, он је био управо то – најнеобичнији. Он није био особењак по понашању, напротив, био је врло пристојан човек, господин. Био је необичан по начину размишљања, о многим необичним стварима је размишљао па су се и многе необичне ствари дешавале у стварности са њим. Просто, као да је имао неку необичну харизму, једноставно је призивао неке догађаје и ситуације, сасвим ирационалне. Многим тим догађајима сам и сам сведочио и када бих препричавао, многи би рекли да је то сујеверје, да измишљам ствари, али није тако, они су се заиста збили. Павић и ја смо се врло брзо препознали и нисмо били само у релацији професор – асистент, већ смо постали и врло блиски пријатељи, и он је сам тај наш однос називао односом духовног оца и духовног сина, тако да има ствари које је он знао о мени а које је однео у гроб, а има и ствари које ја знам о њему и које ћу, такође, однети са собом а да их никад и никоме нећу испричати. Никада себи не бих дозволио, ни као биограф, ни као приватно лице, да искористим неке ствари које задиру у интиму и приватну сферу. С друге стране та његова необичност која није била само у њему, његовом духу и његововм начину размишљања, привлачила је заиста необичне ситуације које су се често граничиле са бизарним. Био је у сваком смислу јединствен човек.”

Више о овој теми у:

ЈУТАРЊИ ПРОГРАМ РТС-а - Читамо са Маријом, март 2024. (О историји књижевности Милорада Павића)

РТС Културни дневник13. мар 2024. (О историји књижевности Милорада Павића)

По случаю 95-летия со дня его рождения, 15-летия со дня смерти Милорада Павича, а также 40-летия со дня издания «Словаря хазар», в понедельник, 22 апреля, в 13:00 в Организации Культурного центра Воеводины «Милош Црнянский» и Городской библиотеке Белграда, в Культурном центре Воеводины «Милош Црнянский» (Vojvode Putnik 2) откроется выставка «Павич: от Š š do A», после чего состоится продвижение первых трех томов «Литературно-исторических и эссеистических произведений Милорада Павича». У зрителей будет возможность увидеть оцифрованную рукопись всего «Словаря хазар», а также послушать музыку, которую слушал Павич во время написания.

"Генеалогия друзей" писательницы Ясмини Михайлович («Службени гласник», 2024) содержит воспоминания более чем пятидесяти общественных деятелей страны и мира, с которыми она и ее муж Милорад Павич встречались при жизни и позже. В этом скрапбуке-альбоме «экспонируется» более сотни частных фотографий, созданных за последние тридцать лет. "Генеалогия друзей" – это свидетельство частного характера. Это не мемуары, портреты или биографии, а сокровенные воспоминания, состоящие из строк и мелочей

Културни центар Војводине „Милош Црњански” из Новог Сада је прошле године, заједно са Народном библиотеком Србије, започео трогодишњи капитални пројекат објављивања Сабраних дела књижевноисторијских студија и есејистике Милорада Павића, књига које нису објављиване протеклих 40 година. Укупно ће бити објављено девет  књига, а након прошлогодишњег Првог кола у оквиру којег су објављене: „Историја српске књижевности барокног доба”, „Историја српске књижевности класицизма” и „Историја српске књижевности предромантизма”, ове године је на 67. Међународном београдском сајму књига представљено и Друго коло са три нове књиге: „Војислав Илић, његово време и дело”, „Гаврил Стефановић Венцловић” и „Војислав Илић и европско песништво”.

„Ове године је 95 година од рођења Милорада Павића и 40 година од изласка ‘Хазарског речника’, који је у ствари променио његов живот и његову перцепцију у том смислу да га до тада нису знали као писца, него као професора који се пре свега бавио Војиславом Илићем, Гаврилом Стефановићем Венцловићем. Павић је један изузетно значајан научник и истраживач, али пошто има, пре свега, белетристички дар, чини ми се да су ове његове књиге и другачије и моћније и представљају једно велико откриће.  Један је од најважнијих српских књижевних историчара 20. века, о чему сведоче његови бројни нови увиди у заборављене писце и епохе наше литерарне баштине који су прихваћени и високо вредновани у науци о српској књижевности. Поновно издање ових радова свакако представља значајан допринос домаћој и европској академској заједници где они имају статус обавезне или, сходно предмету, секундарне, литературе, али и комплетнијем увиду у стваралаштво једног од најзначајнијих књижевника последњих деценија 20. и почетка 21. века. Срећан сам што смо заједно са Народном библиотеком Србије успоставили добру сарадњу и урадили ову капиталну ствар која је више него мисија”, истакао је књижевник Ненад Шапоња, главни уредник и директор Културног центра Војводине „Милош Црњански”.

СУМАТРА ИЗДАВАШТВО

ЗИДАРСКЕ ПРИЧЕ

„Милораду Павићу, једном од најзначајнијих савремених српских књижевника, биле су блиске масонска филозофија и културологија. Анализа његовог прозног стваралаштва показује да је био упознат са идејама краљевске уметности и желео да их илуструје као препознатљиве знакове и препознатљиве алузије у својим делима. Масонска традиција изводи постојање братства од Хирама, легендарног градитеља Соломоновог храма који је подигнут у Јерусалиму у 10. веку пре нове ере. Слободни зидари себе сматрају наследницима и настављачима његовог посла, стога након церемоније иницијације, сваки масон мора да изгради симболички храм који нису довршили Велики мајстор и његови следбеници темплари, масони, розенкројцери. У том смислу, масони су симболични градитељи који свој симболички Храм граде по принципима братства. Пажљиви читаоци могли су да примете да су лик градитеља, мотив изградње и сам лик храма централни у прози М. Павића. Архитекте и ктитори храмова су главни ликови у многим његовим делима: царски неимар (Плава џамија), професор Богдан Богдановић и његови ученици (Два студента из Ирака), Давид Сенмут (Стаклени пуж), Јован Дамаскин и Јован Лествичник (Дамаскин), Аврам Бранковић, зидар музике (Хазарски речник), Атанасије Свилар (Предео сликан чајем), Радача Чихорић и Сандал Красимирић (Запис под знаком Девице/Унутрашња страна ветра), Агата (Звездани плашт), Инхотеп (Позориште од хартије). Можемо тврдити да је учесталост употребе лика градитеља повезана са масонском визијом Бога као Великог архитекте света, инжењера душа и материје, који ствара свет по законима математике.“ – проф. Зорјана Хук (Универзитет у Лавову)

Приче у књизи изабрала је и приредила Јасмина Михајловић.

ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

 „Књига од укупно тридесет прича представља не само избор Павићевих прича, које се могу одредити као еротске, већ и знаковите одломке из његових дотадашњих романа (Хазарски речник, Предео сликан чајем, Унутрашња страна ветра, Последња љубав у Цариграду, Звездани плашт, Уникат). Овај приређивачки поступак, који би се павићевски могао именовати „изврнутом рукавицом” обрнут је у односу на његову стваралачку фазу из седамдесетих година 20. века, када је, како пише у „Коњима Светога Марка”, најпре поезију „деградирао” у прозу, а затим поједине приче интегрисао у романе. Еротске приче, укратко, потврђују приповедну структуру Павићевих романа и његово елементарно поетичко начело, које стаје у наслов Саве Бабића: „Милорад Павић мора причати приче“!

Писац је, дакле, искомбиновао еротске фрагменте своје прозе, не би ли у коначници добио иоле кохерентан избор, којим ће се потврдити да је еротски аспект један од легитимних и упечатљивих одлика његовог стваралаштва.“ – Јелена Марићевић Балаћ