There is no translation available!
Перевод недоступен!
Пасус у женској верзији романа који се разликује у мушкој верзији је у последњем писму књиге (Жута књига, одредница ШУЛЦ др ДОРОТА, писмо 11.), након реченице:
И пружио ми је оних неколико ксероксираних листова што су лежали пред њиме.
Женска верзија
Додајући ми тај свитак он ми дотаче на тренутак палац својим палцем и ја се најежих од тог додира. Имала сам осећај да су наше прошлости и будућности у нашим прстима и да су се додирнуле. Зато кад почех да читам понуђени текст уместо да пуцам изгубих мисао штива и утопих је у своје осећаје. У тим магновењима одсутности и самозаборава са сваким прочитаним али несхваћеним и непримљеним ретком протекли су векови и када сам се после неколико часака пренула и опет успоставила додир са штивом, знала сам да онај читалац који се с пучине својих осећања враћа није више онај који се малочас отиснуо на ту пучину. Више сам добила и дознала не читајући те странице, а када упитах др Муавију откуда му, он ми рече нешто што ме још више зачуди:
Мушка верзија:
Могла сам потегнути ороз у том часу. Бољи нисам могла имати - у башти је био један једини сведок - и то дете. Али, десило се другачије. Пружила сам руку и узела тих неколико узбудљивих страница, које ти прилажем уз писмо. Узимајући их уместо да пуцам, гледала сам у те сараценске прсте са ноктима попут лешника и мислила на оно дрво које Халеви помиње у својој књизи о Хазарима. Мислила сам о томе да је свако од нас једно такво дрво: што више растемо у вис ка небу, кроз ветрове и кишу ка Богу, тим дубље морамо понирати корењем кроз блато и подземне воде ка паклу. Са тим мислима прочитала сам странице које ми је пружио Сарацен зелених очију. Запањиле су ме и упитала сам с неверицом др Муавију откуда му.
