Милорад Павић је преминуо 30. новембра 2009. у 13.10h.
„У књижевност сам ушао сам, сам у њој живим, и сам ћу из ње изаћи кад дође час”, говорио је познати писац
Академик, књижевник Милорад Павић, професор Филозофског факултета у Београду, преминуо је јуче од последица инфаркта у 81. години. Павић је био један од најпревођенијих српских писаца, пре свега због „Хазарског речника”, који је доживео планетарну популарност.
САНУ је саопштила да ће сахрана бити одржана у четвртак 3. децембра у 12 часова на Новом гробљу у Београду, у Алеји великана.
x x x
Милорад Павић (1929–2009), аутор култних романа: „Хазарски речник”, „Предео сликан чајем”, „Унутрашња страна ветра”, „Кутија за писање”, „Звездани плашт”, „Уникат”, „Прича која је убила Емилију Кнор”, „Вештачки младеж”, збирки прича: Гвоздена завеса”, „Коњи светог Марка”, „Руски хрт”, „Нове београдске приче”, „Душе се купају последњи пут”, и читавог низа других књига – у свом литерарном поступку правио је романе-лексиконе, укрштао речи, бацао тарот карте, откривао старинске кутије за писање, тумачио астролошке знаке, из живота прелазио у смрт, из будног стања у сан, из стварног у нестварно.
Онострано је оно што га је највише занимало. Онострано је, говорио је, део нашег живота, само смо ми то давно заборавили. Тога су свесни, можда, само уметници, жене и Црква.
Писао је песме, приче, романе, есеје, студије из историје књижевности, драме, преводио Пушкина и Бајрона. Редовни члан САНУ постао је 1991. године. Био је члан Европског друштва за културу и Српског ПЕН центра.
„Хазарски речник” је била прва књига која се могла читати на компјутеру, по реду, али и на прескоке. Читаоци су могли да бирају одреднице и пут којим ће стићи до краја романа. Павић је на време схватио да је дошао крај књижевности какву смо дуго познавали. Слика, звук, знак, конкуришу с успехом линеарности језика, која га чини споровозним. Зато је покушавао да створи нелинеарно писмо у својим књигама, писмо које је ближе „бокорењу мисли и снова човека”, а мање зависи од хронолошког уланчавања речи у реченице.
Отуд покушај да, уз ослањање на иницијативу читалаца, твори нове видове читања, па и писања. Отуда његови покушаји да створи роман-речник, роман-укрштеницу, роман-клепсидру, роман за гатање, или роман за оне који не познају астрологију, интерактивну драму у виду позоришног јеловника, интерактивну причу у којој читаоци сами бирају свој пут. У тим настојањима, објашњавао је, помогли су му читаоци. Добрим делом читатељке, јер оне на други начин примају његове књиге, јер нису оптерећене епском прошлошћу.
У 20. веку постао је писац 21. века: „Неки критичари, као Ланс Олсен, тако мисле. Други, као Александар Генис, мисле да сам тежио да одем што дубље у прошлост, ка древним књижевним предањима. У сваком случају, ја сам у књижевност ушао сам, сам живео у њој, и сам ћу из ње изаћи кад дође час. А што се будућности тиче, не знам шта ће бити с књигом и књижевношћу. Можда ће се вратити свом епском, усменом, предгутeнберговском виду, на начин који ми једва можемо замислити. У сваком случају, данас се већ осећа да књига и њен углед у свету неће бити у 21. веку онакви какви су били у прошлом, иако нас дели само неколико година од те прошлости.”
Први је, међу нашим писцима, добио свој сајт на Интернету, књиге без корица, које се читају на компјутеру. Зато је говорио да књига мора да се промени и прилагоди будућности, која је немилосрдна као све будућности што су биле. Несумњиво, читање постаје исто толико важно као и писање. Први је код нас написао роман-море. Али, читалац не мора да зна да плива да би га прочитао. Роман „Уникат” је књига са сто различитих крајева. Волео је да сарађује са читаоцима, јер има, умео је да каже, више даровитих читалаца од даровитих писаца.
Његови јунаци су били и парфеми, односно идентификациони купони главних личности, али и оруђе смрти и злочина. Зна се ко има најбољи њух на свету – нечастиви. Он њухом режира и планира своја убиства. Снови се у његовим романима купују и продају. Нарочито су скупи они још неодсањани, који причају о вашој будућности. Уосталом, човечанство је даровитије у сну, него на јави. Тврдио је да се границе између жанрова гасе, да савремени роман, који се чита на компјутеру, не би требало да има више од педесет страница.
У роману „Прича која је убила Емилију Кнор”, причање (прича) убија слушаоца (читаоца). Литература, тако код Павића, постаје опасна за читаоца:
„У тој књизи писцу се подмеће да може да убије причом. Наравно, да то није могуће, али кад свет хоће неког да оцрни (а с тиме смо се овде у Србији, суочили на непосредан начин), онда се не бирају средства. У мом роману, прича, ипак, може да убије. Може да убије онога ко ју је срочио, дакле – свог писца”.
Зоран Радисављевић, „Политика“, Београд, 1. децембар 2009.
Реакције на вести о Павићевој смрти можете да прочитате овде
- The New York Times – Milorad Pavic, Serbian Author of Novel Novels, Dies at 80
- Fantasy Book Critic – Milorad Pavic, Famous Serbian Author of Experimental Fiction Dies at Age 80
- The Guardian – Milorad Pavic Obituary
