ХРОНОЛОГИЈА

I

ПЕРИОД ДЕТИЊСТВА И ПРВИ ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ

1929–1949.

Милорад Павић рођен је у Београду 15. октобра 1929. године, између 8 и 9 часова изјутра. Добио је име по крштеном куму Др Милораду Драгићу, лекару превентивне медицине и оснивачу Хигијенског института. Остао је упамћен и по надимку „Цици“, још од детињства, будући да је знао наизуст и волео да рецитује песму „Цицибан“ Отона Жупанчића. Отац му се звао Зденко. Био је наставник ликовног образовања и спортиста, а бавио се и вајарством. Мајка Вера била је професорка филозофије и спортиста.

Након Другог светског рата 1945. одлази са родитељима у град Русе у Бугарској. Тамо је на неко време наставио школовање, јер су његови родитељи нашли запослење у једној југословенској школи. Петнаестогодишњи Милорад Павић водио је дневник (Дневник мога живота у Бугарској) за време боравка у Бугарској, чији се рукопис чува у Легату Милорада Павића.

Објављује своје приче 1947. године у школским зидним новинама, будући да су одбијене у часопису Младост. Радило се о причи „Три грешке Марије“ и једној бајци на француском језику.

Године 1949. је положио матурски испит и уписао студије југословенских књижевности на Филозофском факултету и студије виолине на Музичкој академији у Београду. Тада већ течно говори француски, руски и енглески језик.

II

РАНИ СТВАРАЛАЧКИ ПЕРИОД

(ПРЕВОДИЛАЧКИ, НАУЧНИ, ПЕСНИЧКИ И ПРИПОВЕДАЧКИ РАДОВИ)

1952–1983.

Издавачко предузеће Нопок је 1952. године објавило Павићев препев Пушкинове Полтаве, с поговором познатог полонисте, проф. др Ђорђа Живановића. Пишући семинарски рад о Ћирилу и Методију 1953. године, први пут сусрео се са темом о Хазарима. Одушевљавају га предавања угледних професора, лингвисте Александра Белића, историчара књижевности, рагузолога Петра Колендића, стручњака за барок Драгољуба Павловића. Слуша факултативно и предавања на Медицинском факултету, с обзиром на то да је био фасциниран реторским умећем тамошњих појединих професора.

Године 1954. дипломирао је на Одсеку за југословенске књижевности Филозофског факултета и одустао од студија музике пред дипломски испит. Исте године објављује први научни рад уПрилозима за књижевност, језик, историју и фолклор, а затим и Књижевним новинама и часопису Сусрети. Бави се планинарењем и постаје члан алпинистичке Репрезентације Србије.

Постао је сарадник литерарне редакције Радио Београда 1955, преводећи поезију. У недељнику НИН објављује преводе из француске и бурманске књижевности. С јесени одлази на служење војног рока у Сарајево, а затим у Високо.

У издавачкој кући Народна књига 1957. објављује препев Пушкиновог Евегенија Оњегина. Води књижевну, ликовну, позоришну и музичку критику и пише серију емисија „Музика са слика“ и „Хиљаду година лирике“ за Радио Београд. Жени се историчарком уметности Бранком Бастом. Уписује постдипломске студије на Филозофском факултету.

1960. родио му се син Иван. Постао је члан Савеза комуниста Југославије.

Поводом стогодишњице од рођења Војислава Илића (1961) објављује сабрана дела писца у две књиге у Просвети. Код истог издавача, 1962. године, објављује Изабрана дела А. С. Пушкина. Преводи са руског, француског и енглеског (Вијона, Ронсара, Молијера, Мистрала, трубадуре и трувере, Бајрона, Шелија, шкотске народне баладе, Пушкина, Љермонтова).

Од 1963. постаје уредник у Просвети, где уређује библиотеку „Српски писци“, потом „Савремени страни писци“ и покреће едицију „Плаве бразде“, која реафирмише дела старе српске књижевности. Истражује у архивама Југославије, али и у Сентандреји, Хиландару, Бечу. Почиње да се интересује за дело Гаврила Стефановића Венцловића. Дружи се са Васком Попом, Миодрагом Павловићем, Зораном Мишићем и једни другима читају своје рукописе. У часопису Књижевност Павић објављује путопис „Истарска каденца“ (1964).

Рађа му се кћер Јелена 1965. године. Објављује прве песме у Летопису Матице српске и Савременику. Приређује зборник радова Од барока до класицизма, књигу Војислав Илић и зборник беседа, легенди и поетских текстова Гаврила Венцловића –Црни биво у срцу. Брани докторску тезу из упоредне књижевности Војислав Илић и европско песништво на Свеучилишту у Загребу (1966), пред комисијом коју су чинили: Иво Франгеш, Александар Флакер и Вице Заниновић, будући да је у Београду вишегодишњим одлагањем био практично онемогућен.

Објављује прву збирку поезије, под насловом Палимпсести (1967). Друштво писаца Хрватске објавило је „Декларацију о језику“, а најугледнији писци Србије одговорили су „Предлогом за размишљање о језику“. Павић је био један од потписника „Предлога“, због чега је добио партијску казну. У 1968. години излазе у његовом избору изабрана дела Џорџа Гордона Бајрона и приређује Живот и прикљученија са Писмом Харалампију, а 1969. монографију о Вуковој Даници – Забавнику Вука Караџића.

Објављена је Историја српске књижевности барокног доба ( XVII и XVIII век) у издању Нолита 1970, захваљујући којој је српски барок добио одредницу у додатном тому Совјетске енциклопедије. Павић је приредио двотомно житије Захарије Орфелина о Петру Великом. 1971. се у Савременом позоришту у Београду приказивала Венцловићева драма Удвореније Архангела Гаврила девојци Марији у његовој адаптацији. Матица српска објавила је докторску тезу Милорада Павића. Објавио је књигу песама Месечев камен (1971).

Држи предавања на Сорбони у Паризу јуна 1972, а почетком јесени и у Бечу. Српска књижевна задруга објављује монографију Гаврил Стефановић Венцловић. Објављују се Пушкинова сабрана дела у осам књига с његовим поговором, коментарима и преводима. Маја 1973. борави на Хиладару у Грчкој и објављује прву збирку прича, под насловом Гвоздена завеса.

Године 1974. изабран је за ванредног професора на Филозофском факултету у Новом Саду, на основу реферата Драгише Живковића, Владана Недића и Војислава Илића. 17. јануара 1975. године Српско народно позориште у Новом Саду извело је премијеру Павићеве драме Кревет за три особе (режија: Дејан Мијач), која је писана према мотивима из истоимене приче. Био је изабран за главног уредника часописа Књижевност, али је од те улоге одустао након два дана. Матица српска објавила је његове огледе из упоредне и историје српске књижевности Језичко памћење и песнички облик.

Године 1977. изабран је за редовног професора и декана Филозофског факултета у Новом Саду. Концем 1977. почео је да пишеХазарски речник. 1979. објављује Историју српске књижевности класицизма и предромантизма, те нову књигу прозе Руски хрт. Као гост британске академије наука, борави у Лондону, Стратфорду на Авону, те Нотингему и Регенсбургу. На ТВ Нови Сад се 1981. године приказивала ТВ драма Црвена краљица, према приповеци „Партија шаха са живим фигурама“, док је ТВ Београд приказивао серије из историје српске књижевности: барок, класицизам и предромантизам, чији је аутор био Павић. Исте године штампан је избор из прича Нове београдске приче. На Одељењу за историју на Филозофском факултету у Београду почео је да предаје историју културе југословенских народа у новом веку, а Матица српска објављује му књигу поезије и прозе Душе се купају последњи пут. Српска књижевна задруга, најпосле, 1983. године штампа књижевноисторијску синтезу, студију Рађање нове српске књижевности (историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма).

III

ПРЕВРАТНИ ПЕРИОД

(ПАВИЋ КАО ПРОЗНИ ПИСАЦ)

1984–1987.

Радећи на Хазарском речнику, Павић бележи на рукопису 8. децембра 1979. одлуку да се више неће бавити науком о књижевности. Од тада, он ће превасходно бити прозни писац.

У пролеће 1984. године Просвета је објавила Хазарски речник. Павићев син Иван завршио је студије сликарства на Факултету ликовних уметности у Београду. Посетивши Истамбул, добио је идеју за писањеПоследње љубави у Цариграду. 25. јануара 1985. године добио је НИН-ову награду за најбољи роман у 1984. Матица српска објавила је књигу огледа Историја, сталеж, стил, а Павић са Димитријем Богдановићем покреће библиотеку „Старе српске књижевности“ у 24 књиге код Просвете. Већ 1985. преводиоци почињу да преводе Хазарски речник, немајући ни издавача ни потписан уговор. Гостује на универзитетима у Тибингену и Хајделбергу 1987. Кнопф издаје књиге са амблемом руског хрта и добија права на штампање Хазарског речника на аукцији Белфона, а Гарзанти постаје италијански издавач романа. Превод на мађарски објавили су Форум и Еуропа, а одмах затим књига добија словачки, па немачки превод код Ханзера.

IV

СВЕТСКА СЛАВА

1988–2000.

Филип Третјак је у Француској назвао Хазарски речник првом књигом 21. века, док је шпански издавач књигу најавио као први роман 21. века. Немачки издавач рекламира Хазарски речник, назвавши га срећним догађајем у књижевности, који се дешава једном у сто година. Роберт Кувер је први у Њујорк Тајмсу назвао Павићево дело хипертекстуалним, и сврстао га у писце који стварају у нелинеарном, интерактивном кључу. Предео сликан чајем преводи се на немачки, француски, енглески, италијански. New York Times Book Review изабрао је Хазарски речник за једну од 8 најбољих књига у 1988.

Предео сликан чајем појавио се 1988, а већ 1989. године приказан је на сцени Народног позоришта у Зеници (режија: Владимир Милчин). На измаку године, Матица српска је објавила књигу прича Изврнута рукавица.

Године 1990. Павић је проглашен за најчитанијег писца за протеклу годину, а објављена је и прва књига интервјуа са писцем Разговори с Павићем, које је водио Милош Јевтић. Одмах затим, изашла је књига интервјуа Хазари или обнова византијског романа, из пера Ане Шомло. Излази двојезично (на српском и енглеском језику) издањеКратке историје Београда (1990). Белфон објављује Предео сликан чајем, а Ален Боске приказ „Празник маште“; у Лондону Пингвин штампа џепно издање Хазарског речника. Излазе преводи на мађарском, румунском, чешком и словачком језику. Хазарски речник објављен је у Израелу, у преводу Дине Катан Бенцион. 27. марта Театар поезије у Београду изводи драматизацију Павићевих прича и поезије „Анђео с наочарима“ и „Анђео с лулом“ (режија: Урош Гловацки).

Одељење језика и књижевности Српске академије наука и уметности одлучило је да 1991. директно изабере Милорада Павића за редовног члана САНУ. Јован Делић је исте године објавио научну студију, под насловом Хазарска призма, која представља прву монографију о писцу код нас, а већ 1992. објављена је и монографија Јасмине Михајловић Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића. 1991. злази роман Унутрашња страна ветра у Просвети.Предео сликан чајем осваја Америку и Канаду,Хазарски речник излази у Израелу у три издања, а Унутрашња страна ветра преводи се из рукописа на француски, енглески и немачки. Хазарски речник и Предео сликан чајем преводе се на руски.

Од 1. јануара 1992. године, Павић је у пензији и именован је за члана Крунског савета. Одлучује да буде са новом животном сапутницом, Јасмином Михајловић, списатељицом и критичарком, са којом се упознао 1986. Живе у Београду, а повремено у Паризу и Грчкој. Добио је Октобарску награду града Београда за целокупан књижевни рад. Белфон је објавио преводУнутрашње стране ветра, а Ален Боске је успех Хазарског речника назвао „ударом грома“.

У сремскомитровачком Позоришту „Добрица Милутиновић“ играо се „Анђео с наочарима и ... две засебне приче које чине трећу“, у драматизацији Уроша Гловацког. Истовремено, по замковима Француске, сценски је адаптиран Хазарски речник (Емануел Велш), а у Белгији и Данској балет (Вим Вандекејбус). Павић гостује на књижевним вечерима широм Европе, САД-а и Канаде.

Са супругом Јасмином Михаловић отпочиње живот у новом стану 1992, у Браће Барух 2/1, будућем Легату Милорада Павића. Филмски режисер Драган Маринковић снимио је филм по Павићевим причама – Византијско плаво , који је премијерно приказан на филмском фестивалу у Херцег-Новом, а потом у Паризу и Атини. Написао је драму Заувек и дан више. У том тренутку дела су му преведена на 23 језика и имао је 5 милиона читалаца. Са француског је Хазарски речник превео на јапански Јукио Кудо.Унутрашња страна ветра штампа се у Америци, Шпанији, Турској, Хазарски речник на шпанском и каталонском, па у Холандији, Шведској и Данској; Предео сликан чајем у Израелу, а избор прича Икона која кија у Мађарској.

Године 1994. изашао је роман Последња љубав у Цариграду.Унутрашња страна ветра штампа се у Грчкој,Гвоздена завеса у Француској, Руски хрт у Турској, Заувек и дан више у Шведској. У Аустрији у Клагенфурту је одбрањена прва докторска дисертација о Павићевом делу. Драма Заувек и дан више и Унутрашња страна ветра штампају се 1995. на шведском, Унутрашња страна ветра на немачком и јапанском, Коњи Светога Марка на француском, а Заувек и дан више на руском. Године 1996. објављен је роман Шешир од рибље коже. Те године издавачка кућа Драганић објавила је Сабрана дела Милорада Павића у десет књига, уз библиографију Јасмине Михајловић и поговор Александра Јеркова, а у Кијеву излази превод Хазарског речника на руски језик. Године 1998. Милорад Павић и Јасмина Михајловић објавили су заједничку књигу Две которске приче („Стезник“ и „Три стола“), а објављен је и Стаклени пуж. Приче са Интернета. Петар Пијановић публиковао је монографију Павић, а Смиљка ВасићФреквенцијски речник. Његов опус, а поготову Хазарски речник, проучава се на готово свим универзитетима на свету, пишу се студије, докторске тезе, настају изложбе и мултимедијални пројекти инспирисани Павићевим књигама. Роман Кутија за писање објављен је 1999, а Звездани плашт и монографија Милорад Павић мора причати приче Саве Бабића 2000. До 2001. године у Русији су објављени сви његови дотад написани романи.

У периоду 1992–2008 номинован је за Нобелову награду за књижевности од стране књижевних стручњака из Српске академије науке и књижевности, као и универзитета из Европе, САД-а, Израела и Бразила. Сви текстови номинација доступни су данас у Легату Милорада Павића.

V

XXI ВЕК

2000–2009.

Роман Последња љубав у Цариграду објављен је у Паризу, Мадриду и Цариграду, а Звездани плашт преведен је на словеначки. Издавачка кућа Дерета је објављивала Павићеву белетристику од 1998. године, уз нове књиге – Интерактивне драме: Заувек и дан више, Кревет за троје и Стаклени пуж (2002; 2004), роман за децу и осталеШарени хлеб / Невидљиво огледало (2003), романУникат / Плава свеска (2004),Причу која је убила Емилију Кнор (2005), драму Свадба у купатилу (2005) и роман Друго тело (2006). Године 2002. Плато је објавио роман / збирку прича Седам смртних грехова за који је писац добио Андрићеву награду, а 2005. и избор из његових есеја Роман као држава и други огледи. Томаж Пандур је 2002. и 2003. године спектакуларно адаптирао Хазарски речник за извођење на сцени у Београду, Љубљани и Новом Саду. У московском МХАТ-у изведена је премијера Павићеве драме Заувек и дан више (режија: Владимир Петров). Такође, позоришне адаптације његових дела изводе се широм Русије, Европе и у Њујорку.

Завод за уџбенике и наставна средства је 2007. публиковао Позориште од хартије, такође дело које жанровски осцилира између збирке прича и романа, а 2009. Матица српска објављује последњи Павићев роман Вештачки младеж. Године 2008. трагично умире пишчева кћер Јелена.

Неколико месеци пред смрт, Милораду Павићу је откривен 24. јуна 2009. године споменик у Москви, у атријуму „Библиотеке страних језика“. Ово бронзано попрсје познатог руског вајара Григорија Потоцког постављено је у Алеји светских великана.

Писац умире од последица инфаркта 30. новембра 2009. године, у 13:10 сати. Сахрањен је 3. децембра 2009. године у 12 часова у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Библиотека Филозофског факултета у Новом Саду носи име Милорада Павића од 2010. године. У парку на Ташмајдану 8. јуна 2011. године откривен је споменик Милораду Павићу (рад вајара Натигу Алијева, професора из Бакуа и члана Руске академије уметности).

VI

ПОСТХУМНИ ПЕРИОД

2009–

До сада су његова дела преведена на 38 светских језика: руски, енглески, француски, немачки, шпански, португалски, каталонски, шведски, дански, норвешки, фински, холандски, литвански, естонски, летонски, словеначки, словачки, пољски, чешки, мађарски, румунски, бугарски, украјински, македонски, грчки, турски, албански, кинески, монголски, јапански, корејски, вијетнамски, индонежански, иврит, јерменски, азерски, грузијски, персијски. Број до сада преведених књига Милорада Павића је 381.

У Кини је 2014. Хазарски речник проглашен књигом године, док је реиздање истог романа у Француској добило 2016. награду „Ноћ књиге“.

Након Павићеве смрти до сада (2009–2018) објављена су чак 133 постхумна издања његових дела код нас и у свету: http://www.khazars.com/sr-YU/dela-milorada-pavica/posthumna-izdanja , а представе рађене по његовим делима извођене су у Србији, Босни и Херцеговини, Русији, Румунији, Пољској: http://www.khazars.com/sr-YU/recepcija/pavic-film-tv-adaptacije-lat .

Павићево дело је наставило да живи у целом свету у класичним и дигиталним издањима, а рецепција је подједнака како међу читаоцима тако и у академској јавности.

Аутор: др. Јелена Марићевић