У својој земљи Павић је од часа када је објавио Хазарски речник одмах био прихваћен од критике на најбољи могући начин. Први приказ те „књиге будућности“ антиципирао је много тога што ће критика у свету тек имати да каже: „Ово чудо од књиге је истовремено роман, збирка приповедака, књига стихова, историјска студија, кабалистички приручник, једном речју – апсолутна књижевност.“ (Раша Ливада) „Независно од времена у којем се дешава радња романа, његов текст као да је исписала мудра рука древних, сакралних, митско-магијских жреца и опсенара, оних који држе у својој руци тајну људске судбине, али отварају шаку само после великих подвига и искушења, у тренутку када се више ништа не може изменити…“ (Зоран Глушчевић).
Француски и шпански критичари бележе да је Павић „писац прве књиге 21. века“ (Paris Match 1988), а у Аустрији га сматрају „Предводником европске постмодерне“. За Washington Times Павић је „Хомеровски приповедач“, Anthony Burgess сматра да је Павић желео да „подигне књигу, или Књигу, то јест Кутију Организованог Знања на ниво магичног предмета попут полу-животиње која може да општи сама са собом и са другим књигама, као смртоносно оружје“ (Observer 1989). У Јужној Америци он је „један од најважнијих писаца данашњице“ (Veja, Sao Paulo). Од живих писаца Павић је најчешће навођен од стране компјутерских (hyperfiction) аутора у САД 1992. и 1993. године како бележи Robert Coover (New York Times). Tiempo из Мадрида бележи 1994: „Павић је једна од великих фигура светске књижевности“. „Постоје књиге које у читаоцу изазивају нешто као хемијску реакцију … Хазарски речник садржи ту врсту „отрова“ (Mainichi Shimbun, Japan 1993). „У том делу имамо мистику Византије сједињену са енергијом Балкана, његових предања и митова“ каже Евгениос Араницис (Елефтеротипиа, Атина 1994). „У Последњој љубави у Цариграду има оне чудесне књижевне имагинације и песнички надахнутог језика који Павићу обезбеђују посебно место у савременој књижевности… Таква места су за сваку антологију прозе“ (Александар Јерков). „Сваки примерак Павићеве књиге имаће свој засебни живот“ (Пазит Равина, Давар, Израел). „Каква фантастична грађевина, какав лавиринтски парадокс, како неутешна прича између две смрти“ пише немачка критика о роману Унутрашња страна ветра (Rheinischer Kurier 1995). „Заразио нас је познањем једне нове врсте“ (Alain Bosquet). „Павић налази снагу да надвлада романескну традицију двадесетога века путевима који се разликују од путева „новог романа“ и „новог новог романа“ (Независимаја газета, Москва 1997).
