Milorad Pavić je preminuo 30. novembra 2009. u 13.10h.
„U književnost sam ušao sam, sam u njoj živim, i sam ću iz nje izaći kad dođe čas”, govorio je poznati pisac
Akademik, književnik Milorad Pavić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, preminuo je juče od posledica infarkta u 81. godini. Pavić je bio jedan od najprevođenijih srpskih pisaca, pre svega zbog „Hazarskog rečnika”, koji je doživeo planetarnu popularnost.
SANU je saopštila da će sahrana biti održana u četvrtak 3. decembra u 12 časova na Novom groblju u Beogradu, u Aleji velikana.
x x x
Milorad Pavić (1929–2009), autor kultnih romana: „Hazarski rečnik”, „Predeo slikan čajem”, „Unutrašnja strana vetra”, „Kutija za pisanje”, „Zvezdani plašt”, „Unikat”, „Priča koja je ubila Emiliju Knor”, „Veštački mladež”, zbirki priča: Gvozdena zavesa”, „Konji svetog Marka”, „Ruski hrt”, „Nove beogradske priče”, „Duše se kupaju poslednji put”, i čitavog niza drugih knjiga – u svom literarnom postupku pravio je romane-leksikone, ukrštao reči, bacao tarot karte, otkrivao starinske kutije za pisanje, tumačio astrološke znake, iz života prelazio u smrt, iz budnog stanja u san, iz stvarnog u nestvarno.
Onostrano je ono što ga je najviše zanimalo. Onostrano je, govorio je, deo našeg života, samo smo mi to davno zaboravili. Toga su svesni, možda, samo umetnici, žene i Crkva.
Pisao je pesme, priče, romane, eseje, studije iz istorije književnosti, drame, prevodio Puškina i Bajrona. Redovni član SANU postao je 1991. godine. Bio je član Evropskog društva za kulturu i Srpskog PEN centra.
„Hazarski rečnik” je bila prva knjiga koja se mogla čitati na kompjuteru, po redu, ali i na preskoke. Čitaoci su mogli da biraju odrednice i put kojim će stići do kraja romana. Pavić je na vreme shvatio da je došao kraj književnosti kakvu smo dugo poznavali. Slika, zvuk, znak, konkurišu s uspehom linearnosti jezika, koja ga čini sporovoznim. Zato je pokušavao da stvori nelinearno pismo u svojim knjigama, pismo koje je bliže „bokorenju misli i snova čoveka”, a manje zavisi od hronološkog ulančavanja reči u rečenice.
Otud pokušaj da, uz oslanjanje na inicijativu čitalaca, tvori nove vidove čitanja, pa i pisanja. Otuda njegovi pokušaji da stvori roman-rečnik, roman-ukrštenicu, roman-klepsidru, roman za gatanje, ili roman za one koji ne poznaju astrologiju, interaktivnu dramu u vidu pozorišnog jelovnika, interaktivnu priču u kojoj čitaoci sami biraju svoj put. U tim nastojanjima, objašnjavao je, pomogli su mu čitaoci. Dobrim delom čitateljke, jer one na drugi način primaju njegove knjige, jer nisu opterećene epskom prošlošću.
U 20. veku postao je pisac 21. veka: „Neki kritičari, kao Lans Olsen, tako misle. Drugi, kao Aleksandar Genis, misle da sam težio da odem što dublje u prošlost, ka drevnim književnim predanjima. U svakom slučaju, ja sam u književnost ušao sam, sam živeo u njoj, i sam ću iz nje izaći kad dođe čas. A što se budućnosti tiče, ne znam šta će biti s knjigom i književnošću. Možda će se vratiti svom epskom, usmenom, predgutenbergovskom vidu, na način koji mi jedva možemo zamisliti. U svakom slučaju, danas se već oseća da knjiga i njen ugled u svetu neće biti u 21. veku onakvi kakvi su bili u prošlom, iako nas deli samo nekoliko godina od te prošlosti.”
Prvi je, među našim piscima, dobio svoj sajt na Internetu, knjige bez korica, koje se čitaju na kompjuteru. Zato je govorio da knjiga mora da se promeni i prilagodi budućnosti, koja je nemilosrdna kao sve budućnosti što su bile. Nesumnjivo, čitanje postaje isto toliko važno kao i pisanje. Prvi je kod nas napisao roman-more. Ali, čitalac ne mora da zna da pliva da bi ga pročitao. Roman „Unikat” je knjiga sa sto različitih krajeva. Voleo je da sarađuje sa čitaocima, jer ima, umeo je da kaže, više darovitih čitalaca od darovitih pisaca.
Njegovi junaci su bili i parfemi, odnosno identifikacioni kuponi glavnih ličnosti, ali i oruđe smrti i zločina. Zna se ko ima najbolji njuh na svetu – nečastivi. On njuhom režira i planira svoja ubistva. Snovi se u njegovim romanima kupuju i prodaju. Naročito su skupi oni još neodsanjani, koji pričaju o vašoj budućnosti. Uostalom, čovečanstvo je darovitije u snu, nego na javi. Tvrdio je da se granice između žanrova gase, da savremeni roman, koji se čita na kompjuteru, ne bi trebalo da ima više od pedeset stranica.
U romanu „Priča koja je ubila Emiliju Knor”, pričanje (priča) ubija slušaoca (čitaoca). Literatura, tako kod Pavića, postaje opasna za čitaoca:
„U toj knjizi piscu se podmeće da može da ubije pričom. Naravno, da to nije moguće, ali kad svet hoće nekog da ocrni (a s time smo se ovde u Srbiji, suočili na neposredan način), onda se ne biraju sredstva. U mom romanu, priča, ipak, može da ubije. Može da ubije onoga ko ju je sročio, dakle – svog pisca”.
Zoran Radisavljević, „Politika“, Beograd, 1. decembar 2009.
Reakcije na vesti o Pavićevoj smrti možete da pročitate ovde
- The New York Times – Milorad Pavic, Serbian Author of Novel Novels, Dies at 80
- Fantasy Book Critic – Milorad Pavic, Famous Serbian Author of Experimental Fiction Dies at Age 80
- The Guardian – Milorad Pavic Obituary
