Ko smo mi, ili 40 godina Hazarskog rečnika

Svi čitaoci se uglavnom slažu da jednu knjigu ne možemo da pročitamo dva puta na isti način. Iako tekst knjige ostaje isti, menjamo se mi, ali se, isto tako, menja i svet oko nas. To je slučaj i sa Hazarskim rečnikom Milorada Pavića, svetskim bestselerom srpske književnosti, čije se prvo izdanje pojavilo 1984. godine. Većina savremenika je u Hazarskom rečniku videla revolucionaran roman, zato što je bio napisan u formi rečnika. Za razliku od običnih romana, koji se čitaju od prve do poslednje stranice, ovaj roman možete da počnete da čitate od bilo koje odrednice, a da zatim sami odaberete dalji pravac čitanja, sledeći upućivanja na druge odrednice iz one koju ste upravo pročitali.

Osim što je otkrio nov način čitanja, koji ga je učinio svetskim bestselerom, Hazarski rečnik je, međutim, iznova otkrio i jednu zaboravljenu temu. To je bila tema nestanka naroda. Iako na prvi pogled uronjen u neograničene prostore fantastike, Pavićev roman nije bežao od simboličkog ukazivanja na političku stvarnost zemlje u kojoj je najpre bio objavljen. Čini mi se da je Jovan Delić prvi pomenuo da se u organizaciji hazarske države u Pavićevom romanu prepoznaje inferiorni položaj Srba u tadašnjoj Jugoslaviji. (Da je taj položaj zaista bio inferioran svedoči, između ostalog, i podatak da se od 1945. pa do raspada zemlje na poziciji premijera savezne države nalazio samo jedan Srbin: Petar Stambolić od 1963. do 1967. godine). Tema nestanka naroda postala je tako tihi pratilac revolucionarnog načina čitanja: dok je Hazarski rečnik bio slavljen u svetu kao simbol novog načina čitanja romanu, Hazari su u isto vreme prećutno postali simbol naroda koji je, formulišimo to tako, dozvolio sebi da nestane.

U vreme kada Hazarski rečnik stiče svoju svetsku slavu, tema nestanka naroda bila je skrajnuta, zato što je bila izrazito politički nekorektna. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, u doba trijumfa postmodernizma na Zapadu (kao i danas uostalom), status ugroženosti rezervisan je samo za "manjine", dok je "većina" (poistovećena sa belim muškarcem hrišćaninom koji ima stabilan nacionalni identitet) biva tretirana kao esencija svekolikog zla.

Anđeo u snu

Pavić je temu nestanka naroda u Hazarskom rečniku simbolički predočio u takozvanoj hazarskoj polemici. Hazarski vladar, koji nosi titulu kagana, sanjao je san u kome mu se pojavio anđeo. Taj anđeo ga je upozorio kako su Bogu drage njegove namere, ali njegova dela nisu. Umesto da se za tumačenje sna obrati hazarskim lovcima na snove, kagan poziva predstavnike hrišćanske, islamske i jevrejske vere, obećavajući da će sa svojim narodom preći u veru onog tumača koji mu najbolje protumači san. Iako Hazarski rečnik ne daje odgovor na pitanje u koju su veru prešli Hazari, taj odgovor je zapravo, iz ugla romana, manje važan: važno je to, da su Hazari kaganovom odlukom prestali da budu Hazari i da su tako nestali.

Simbolička priča o hazarskoj polemici daje odgovor na pitanja kako i kada narodi nestaju. Narodi nestaju onda kada njihova elita prestane da se ponosi sopstvenom slikom sveta i poželi da postane neko drugi. Jednostavnije rečeno: narodi nestaju onda kada njihovi "kagani" na pitanje ko smo mi daju odgovor koji glasi: mi smo niko (i ništa).

Pavić je Hazarskim rečnikom predosetio da to pitanje ko smo mi, ponovo stiče auru epohalnog pitanja. Godine 1984, kada se roman pojavio, mali broj ljudi je osetio da to pitanje nadilazi analogiju Srbi – Hazari. Deceniju dve kasnije, epohalna važnost pitanja ko smo mi, postala je planetarno očigledna.

Počelo je sa SSSR-om, čija je komunistička elita sa Gorbačovom na čelu, na pitanje ko smo mi odgovorila: mi nismo komunisti (to jest mi smo niko i ništa), pa je započela projekat sticanja novog ideološkog identiteta pod imenom perestrojka. Pokazalo se da je ovaj projekt doveo do jedne geostrateške katastrofe, odnosno do raspada SSSR-a i epskog osiromašenja Rusije. Nakon raspada zajedničke zemlje, narodi bivšeg Sovjetskog Saveza morali su sebi da postave to isto pitanje – ko smo mi. Kao i u Hazarskom rečniku, ulog koji se ulaže u odgovor na to pitanje, jeste sudbina države i naroda, pa se zato u toj "valuti" plaća i cena netačnog odgovora.

Branko Pantelić / ATA ImagesIzgledalo je, na prvi pogled, da Zapad, a posebno Ameriku, ne dotiče pitanje ko smo mi. Samjuel Hantington je polovinom devedesetih godina prošlog veka, samouvereno napisao knjigu Sukob civilizacija u kojoj je Zapad odredio kao civilizaciju Zapada, dok je Rusiju, koja je posle raspada SSSR-a prestala da bude ideološki neprijatelj Zapada, iznova učinio neprijateljem, preko njenog pravoslavnog civilizacijskog identiteta. Time je poslao nedvosmislenu poruku ruskoj eliti da modus vivendi sa Zapadom ipak neće biti moguć.

 

Međutim, već 2004. godine, isti taj čovek, Samjuel Hantington, piše jednu drugačiju knjigu pod naslovom Ko smo mi – izazovi američkom nacionalnom identitetu (na srpski je knjige prevedena pod naslovom Američki identitet). Hantington u njoj zabrinuto pokazuje da se donedavno neupitni američki identitet upravo raspada na transnacionalnu komponentu, koju preuzima elita i subanacionalne identitete, koji fragmentarizuju nekadašnji manje više homogeni narod. Hantington je tako postao svestan da se civilizacija Zapada pretvorila u nešto drugo, a danas znamo, zahvaljući Harariju (knjiga Homo Deus) i Klausu Švabu iz Svetskog ekonomskog foruma, da je to drugo Megalopolis, politički entitet u kome vladajuća oligarhija sebe vidi kao bogove, a one ispod sebe kao životinje koje uništavaju planetu pa zato njihovu gustinu treba "prorediti". Narod kao neko objedinjujuće "mi", više ne postoji. Ako se te "životinje" pozovu na neki objedinjujući nacionalni identitet, na ljudska prava, demokratiju (to jest na pravilo da isti vladaju istima) ili, na kraju krajeva, na pravo na biološki opstanak, onda politički korektan odgovor na pitanje ko su oni koji se na tako nešto pozivaju, glasi: "fašisti & ekstremisti & krajnji desničari".

Pitanje identiteta

U Srbiji se pitanje ko smo mi takođe postavilo posle raspada Jugoslavije. Inicijalni "politički korektan" odgovor na talasu borbe protiv Miloševića, bio je: mi smo drugosrbijanci. Međutim, zahvaljujući trenutku iskrenosti jednog od njih, koji se zbio na njegovom tadašnjem tviter-nalogu (sada X nalogu) 10. maja. 2021. godine, saznali smo da građanke i građani koji su za NATO i EU postaju "nacionalna manjina sa jasnim političkim, vrednosnim i kulturnim identitetom" čime je skinuta providna drugosrbijanska zavesa, da bi se pojavio jedan novi identitet, kome je bliska ideja ukidanje Republike Srpske, pretvaranja SPC u Pravoslavnu crkvu u Srbiji, i priznanja nezavisnosti Kosova, kao predigre za ukidanja srpskog nacionalnog identiteta u celini. Rečeno terminima Hazarskog rečnika, kaganu je svejedno šta jeste, samo da više nije Hazar, kao što je i onim ljudima, koji na socijalnim mrežama imaju potrebu da objave da odlaze napolje, svejedno gde je to napolje.

Razumljivo je da ovaj novi "identitet" – nimalo blagonaklon prema Srbima – karakteriše njegova spremnost da pokorno služi oligarhijskim "bogoljudima", a pokorno služenje ne podrazumeva slobodno mišljenje ili prosuđivanje, već samo ropsku poslušnost, koja se onda preko mreže medija i obrazovnog sistema proglašava za "civilizacijsku" normu, što je tačno jedino u svetu Orvelove 1984. 

Pavić nije bio sluga pokorni. On je bio vrhunski stvaralac koji nije bežao od svog nacionalnog identiteta. U svom najpoznatijem romanu, on nije samo postavio pitanje ko smo mi, već je i odgovorio na njega. Pavić je sebe smatrao srpskim, ali simbolički, i vizantijskim piscem.

Scena iz baleta "Hazarski rečnik"Pozorište Madlenijanum

Pomen Vizantije, odnosno Istočnog rimskog carstva, kao istorijskog jezgra pravoslavne civilizacije, Paviću je bio potreban iz dva razloga. On je najpre, smatrao da se evropska kultura sastoji od zapadnog i istočnog kanona, koji su se razvili iz Zapadnog (katoličkog) i Istočnog (pravoslavnog) rimskog carstva. Prema toma, srpska kultura i njeno kulturno nasleđe koje je nastalo u dodiru sa Vizantijom ima pravo da sebe smatra različitom od kultura koje su nastale u sferi zapadnog kanona. Ta razlika za Pavića nije bila ni vrednosno superiorna, ali isto tako ni vrednosno inferiorna. Svest o toj razlici bila je svest o samosvojnosti srpske kulture, odnosno mera njenog dostojanstva. Hazarski rečnik je nastao iz osećanja tog dostojanstva i ponosa koje je Pavić, kao književni istoričar, svakako osećao.

Drugo, samosvojnost srpske kulture u odnosu na zapadni kanon, za Pavića nije bila sinonim za izolaciju & getoizaciju. Naprotiv, Pavić je smatrao da će srpska kultura preko veze sa Vizantijom odnosno istočnim kanonom evropske kulture dosegnuti sfere univerzalne kulture (što je i dokazao Hazarskim rečnikom) stvarajući tako, zajedno sa zapadnim kanonom, zajednički evropski kulturni prostor i zajedničko kulturno nasleđe.

Dobar prijatelj

To je bila ideja Hazarskog rečnika – da se srpskoj kulturi vrati dignitet, te da zatim, preko veze sa vizantijskim nasleđem, odnosno sa istokom Evrope, postane sposobna da se bavi univerzalnim temama koje bi imale planetarnu recepciju – kao što je takvu recepciju imao Hazarski rečnik.

Verovatno je među piscima koji su devedesetih godina pristali da učestvuju u satanizaciji srpskog naroda i njegove kulture, bilo i onih koji su mislili da je to u čemu učestvuju, samo borba protiv Miloševića. Pavić nije bio deo te ekipe. On je bio isuviše pametan da ne bi znao o čemu se tu zapravo radi, a suviše ponosan da bi u tom prljavom poslu uzeo učešće. Zato je, na kraju krajava, i mogao da napiše Hazarski rečnik, dok je većina ovih drugih ostala u aktivističkom potpalublju sa ograničenim rokom trajanja.

Pavić je početkom devedesetih godina, u jednom intervjuu kazao da Evropa ne može da postoji ako se odrekne svoje istočne (pravoslavne) komponente. Bio je u pravu: u antihumanističkom Megalopolis, koga će naseljavati "bogovi" i "životinje", neće biti mesta za evropsko humanističko nasleđe, ni ono istočno, ali ni za ono zapadno. Kao što neće biti mesta ni za Severni ili bilo koji drugi tok. Biće mesta za video-igre, narkotike i pornografiju, jer životinje treba pacifikovati.

Iz baleta "Hazarski rečnik"Pozorište Mad

Vremenom, kako se geopolitička java sve više udaljavala od Pavićevog sna o zajedničkoj Evropi (istočnoj i zapadnoj), tako se i njegov opus počeo premeštati iz Megalopolisa (u kome je on danas slovi isključivo kao ,,srpski nacionalista”), ka Rusiji i Kini, gde je on i dalje veliki svetski pisac.

Četrdeset godina nakon objavljivanja Hazarskog rečnika, osećamo kako nas je sve ove godine taj roman pratio kao neki dobar prijatelj, koji nas nije napustio, kada drugi jesu. I verovatno nas neće ni napustiti, ako mi, pre toga, ne napustimo sami sebe. To će se dogoditi onda kada izgubimo snagu da sami tumačimo sopstvene snove. Zato nam je danas potreban još neki film po Paviću, poput Vizantijskog plavog iz 1993. godine, ili sa Pavićem u glavnoj ulozi. To bi bio dokaz da još uvek možemo da sami damo odgovor na pitanje ko smo mi, umesto da odgovor na to pitanje tražimo od drugih.