Од Павићеве смрти до данас, током периода 2010-2013, изашло је 56 издања његових књига. Од тога 48 издања је у иностранству, а 7 домаћих књига. Преводи различитих наслова објављени су у: Америци, Русији, Француској, Кини, Јужној Кореји, Мексику, Монголији, Бугарској, Грчкој, Словачкој, Грузији, Азербејџану, Албанији, Црној Гори, Турској, Чешкој, Литванији.
Изведене су и четири позоришне представе: у Русији, Румунији, Републици Српској и мега-спектакл у Пољској. У Србији је изведена само радио-драма, Кревет за троје, у режији Милана Јелића и адаптацији Владимира Б. Поповића.
Од превода свакако треба поменуту недавно кинеско поновљено издање Хазарског речника, које тренутно доживљава огроман успех међу читаоцима ове многољудне земље. Зато је шангајски издавач откупио права за још пет Павићевих књига.
Несумњиво, Павићева слава која се са Запада преселила у Русију, сада постхумно иде на Далеки исток, у Кину, Индонезију, Монголију, Јужну Кореју, а очекује се ускоро и вијетнамско издање Хазарског речника.
Куриозитет представљају две Павићеве књиге преведене на албански – Хазарски речник и збирка Страшне љубавне приче. Наиме, албански језик је једини европски језик на који до сада Хазарски речник није био преведен. Да подсетимо, до сада је у свету изашло преко 300 превода Павићевих књига на 36 језика, што безмало представља мало културно министарство иностраних послова.
Албански издавач Онуфри је објавио луксузно тврдо издање Хазара, док је преводилац друге преведене књиге, Страшних љубавних прича, Никола Судар много учинио на приближавању српске књижевности у Албанији. Обе књиге су имале свечану промоцију на недавном Сајму књига у Тирани.
У Србији је, као што се и може претпоставити, ситуација знатно другачија. Већ две године у Заводу за уџбенике не могу да изађу четири Павићеве књиге. Оне су потпуно спремне за штампу, опремљене поговорима, али је неизвесно када и да ли ће изаћи. Носилац ауторских права на Павићеве књиге, његова супруга, књижевница Јасмина Михајловић има још од јуна 2011. потписаних седам уговора са Заводом, али је од тога изашао само џепни Хазарски речник током прошлогодишњег Сајма књига у Београду.
Иако је Легат Милорада Павића на Дорћолу, чији је оснивач Скупштина града Београда још прошлог септембра отворен за јавност током “Дана европске баштине”, инфо спомен-плоча још није постављена иако су одавно све административне процедуре и дозволе од стране града добијене.
Руски вајар Григориј Потоцки, аутор Павићевог споменика у центру Москве, обраћао се граду с молбом да о свом трошку постави спомен-плочу, која би била реплика московског споменика, али није добио никакав одговор од надлежних. Такође, амбасада Азербејџана је предлагала да скулптор Натигу Алијев, аутор ташмајданског споменика, постави плочу, али без успеха. Све инстанце које би могле бити релевантне – Град Београд, Министарство за културу, Министарство иностраних послова, обавештене су о овом наизглед непремостивом проблему.
Недавно се десила груба омашка. У једном информативном новинском чланку, саветник Министарства за културу, г. Младен Весковић, задужен за књижевну сарадњу са иностранством и преводе књига српских писаца, у подужем списку превођених аутора није ни поменуо Милорада Павића као једног од најпревођенијих српских писаца икада.
Мало по мало, као да се остварује Павићево литерарно пророчанство да ће бити писац свих других народа, сем српског народа, којем је припадао и на чијем је језику стварао.
