Život je, kaže, posvetila književniku i akademiku SANU Miloradu Paviću. I danas, kad ga nema već 14 godina, ona brine o svemu što se tiče njegovog lika i dela. Njihov brak je od prvog dana intrigirao javnost, pre svega zbog tridesetogdišnje razlike u godinama. Ona s tim nije imala problem. Naprotiv. Pa tako i sada o svemu što je doživela govori bez zadrške
Rođena sam u Nišu 1960. Tata je bio lekar, internista, specijalista za leukemiju, mama profesor, inženjer, bavila se visokom strujom i u školskoj laboratoriji puštala je meni i mlađoj sestri Tesline munje
Baka po majci, na koju karakterno puno ličim, bila je računovođa s divnim rukopisom krasnopisom. Deka po ocu je bio seoski učitelj i službovao po istočnoj Srbiji. Nosio je štipaljke za pantalone kad vozi bicikl. Tatina majka, moja baka, naučila me ja da volim bilje i okopavam bašticu.
Nisam volela škole
Škole sam mrzela iz dna duše! Bila sam odlična učenica, ali nisam volela da idem ni u osnovnu školu ("Vožd Karađorđe" u Nišu), ni u gimnaziju ("Stevan Sremac" u Nišu), ni u muzičku školu (klavirski odsek). Stekla sam savršeno obrazovanje - sad znam - ali sam bežala iz škola i tek na studijama (Filološki fakultet u Beogradu, jugo-svetska književnost) bila sam svoj na svom i uživala. Živela sam u građanskoj kući u centru Niša i neprekidno bila na ulici sa decom. Igraonica nam je bila cela ulica, razna dvorišta, pasaži... Jurnjava, žmurke, poni bicikli, rolšue, školice. Mnogo sam se igrala i u Niškoj tvrđavi. Niš me je obeležio nekom vrstom baštine srpsko-tursko-grčkog građanstva i rimskim nasleđem.
Samo književnost
Oduvek sam znala da me zanima samo književnost. Neprekidno sam čitala, komšiluku sam kao prava bibliotekarka izdavala revers i knjige, spavala sam, umesto s lutkom, sa nekim malim kamenim muljevitim poprsjem Đure Jakšića, izrovarenog nekim niškim poplavama. Još ga imam.
Nikada nisam ništa svoje pisala, pesme ili prozu, niti mi je to bilo važno, prepisivala sam u divnu svesku tuđe misli, pesme, odlomke. Kad sam roditeljima saopštila da ću ići u Beograd na studije književnosti - u Nišu tada nije postojao taj fakultet - tata je bio neprijatno iznenađen, želeo je da idem na medicinu, da nastavim njegovim stopama. Naravno da nije uspeo da me pokoleba i tako sam se našla u iznajmljenoj sobi u Ulici 27. marta, tačno kod Palilulske pijace.
Prva ljubav
Prva ljubav mi je bio jedan Kimi. Hteli smo da pobegnemo iz naših kuća, toliko smo se voleli. Njegova starija sestra nas je sprečila. Patila sam, naravno, kad bi bio na moru, pa smo se dogovorili da, čim se vrati, okači veliki slamnati šešir na prozor oblakodera u kojem je živeo, a ja sam iz svoje podalje zgrade posmatrala po ceo dan tatinim dvogledom kada će se šešir pojaviti. I dan-danas se sećam te sreće i uzbuđenja do gušenja kada se šešir pojavio.
Posao u školi
Predavala sam u školama, mahom mašinskim i paralelno radila u Institutu za književnost na projektu "Srpska književna kritika u XX veku". Taj drugi posao je podrazumevao mnogo sedenja u Narodnoj biblioteci, što je bilo divno. Radila sam na anotaciji hiljade knjiga, što mi je omogućilo da popunim znanje o srpskoj književnosti prve polovine XX veka, koje je na neki način bilo prećutano u socijalističkom školstvu.
Tajno venčanje
Zorana, svog prvog muža, upoznala sam takođe u gimnazijskim danima. Bio je brat sestrine najbolje drugarice. Prelep. Plavook. Sociolog, kasnije profesor i direktor škole. Čim sam ga videla, znala sam da će mi biti muž. Tako je i bilo. Venčali smo se tajno. Imala sam 18 godina, on 24. Interesantno je da prilikom obe udaje nisam imala venčanicu. Sve neka uvrnuta venčanja. Prvo mi je bilo majsko, u jedan četvrtak, u odrpanoj opštinskoj kancelariji, drugo venčanje, majsko takođe, u salonu sopstvenog stana sa ukupno desetak zvanica. Dve godine nismo živeli zajedno, jer je Zoran morao u vojsku, ja na fakultet. Viđali smo se na samom početku kao bračni par uveče, u gradu. Ja bih izlazeći iz kuće stavila burmu, bio je to ipak bračni izlazak, a kada sam se vraćala, sakrila bih prsten u plišanu vrećicu. I tako dve godine.
Starija prvorotka
Sa Zoranom sam bila u srećnom braku trinaest godina. Zatrudnela sam kasno, kako se smatralo u to vreme, sa 28 godina. "Starija prvorotka", tako se oficijelno zvalo kada je trudnica imala preko dvadeset pet godina! Rodila sam sina Vuka, koji je imao sreću ili nesreću da ima u detinjstvu dva oca. Paviću je sam nadenuo "titulu" praotac.
Živeli smo mirno sve dok sasvim slučajno nisam pročitala Pavićevu priču "Konjica". Bila sam zaprepašćena da tako izvrstan pisac živi u Srbiji a da ja nisam čula za njega! Apsolutno mi nije palo na pamet da je to ime identično sa imenom autora iz čijih sam knjiga na fakultetu učila barok i predromantizam.
Inicijacija
"Hazarski rečnik" mi je kupio muž kao novogodišnji poklon za nastupajuću 1986. Za to novogodišnje veče spustila se nad Beogradom snežna oluja, neka praiskonska vejavica, Zoran je morao po smetovima peške da se vraća s posla i u tom čekanju otvorila sam poklon i počela da čitam. Znam da sam povremeno odlazila do prozora i gledala snežni vihor ne bih li se smirila od knjige. Kada je Zoran konačno stigao, ja sam bila pročitala skoro celu knjigu i bila sam potpuno druga osoba. Inicirana.
Od tada je za mene "Hazarski rečnik" knjiga nad knjigama i sveknjiga. Enciklopedija, leksikon, rečnik sveukupne književnosti.
Susret s Pavićem
Pavića sam upoznala 27. maja 1986. godine, kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Tema mog diplomskog rada bile su njegove priče. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: "Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...", a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: "A zašto to radite?" Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nemušto: "Zato što volim tu prozu." Zakazao mi je za sutradan, u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.
Na sebi sam imala lanenu haljinu sa lično iscrtanim printom (šablonom) beogradskih ulica iz njegove priče "Konjica". Bila je to neka sudbinska arabeska-lavirint.
Opsednutost
Moj "diplomski" prvi susret sa Pavićem zatim je prerastao u poslovnu saradnju - rad na bibliografiji za njegova sabrana dela u "Prosveti". Ja sam preko Pavićeve bibliografije ušla u njegovu biografiju i on u moju. U međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, u školama, Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim knjigama i bili smo koliko-toliko u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. Niti sam na to uopšte pomišljala. Takva situacija je trajala pet godina, sve do 1991. Posle oktobarskog Sajma knjiga išli smo na neku veliku književnu večeru. Tada mi je prvi put dodirnuo ruku. Eksplozija! Nedavno sam čitala svoj esej-uspomenu na taj dodir. Pisana je dan posle. Bože, pa tu je pohranjena sva energija naše ljubavi koja će se tek desiti. U životu. I u smrti.
Beležnica pod jastukom
Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u zimu 1992. godine u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez suštinskog dodira i odlučili smo da prekoračimo.
Pitao me je dok smo se voleli: "Čime sam ja ovo zaslužio?" Bila sam zatečena. Kakvo pitanje?! "Knjigama, naravno!" Šta drugo da kažem... Božjom promisli? Sutradan ujutru mi je poklonio sa posvetom svoju ukoričenu sveščicu, jednu od rukopisnih beležnica, kojih sada imam bezbroj u Legatu. Sve su uredno arhivirane od strane Biblioteke grada Beograda i Arhiva Beograda. Moju beležnicu nisam pokazala, ona je jedino zbilja moja. Stoji mi ispod jastuka.
Prosidba pred mamom
Ubrzo smo shvatili da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama, ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. On me je zaprosio, ali kako da izađem iz dobrog braka i sa malim detetom od četiri godine? Milorad je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Odbila sam ga rekavši mu da to jednostavno ne mogu, pa ne mogu. Tokom tih meseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života. Iznajmili smo jednosoban stan u Ilije Garašanina, podno Tašmajdana, gde danas stoji Pavićev spomenik. Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večeru i tada me je zvanično zaprosio. Potom smo sa uličnog telefona pozvali svako svoju porodicu i saopštili da se nećemo više vraćati kući. Uh, bilo je teško, mnogo teško. Sav taj kovitlac...
Da svi budu zadovoljni
Moj razvod je trajao vrlo kratko, a njegov četiri godine. Branka Pavić nije bila rada da se to ikakvim dogovorom reši. Sada nema svedoka da mi to potvrde, ali mislim da je taj brak i bez mene bio gotov. Njegova supruga, istoričarka umetnosti, teško je to podnela. A Milorad je njoj sve ostavio. On ju je obezbedio, ne samo decu nego i širu porodicu. Uvek je brinuo da svi budu zadovoljni.
U zimu 1992. godine kupili smo burme i u krevetu venčali jedno drugo. Tek kasnije će doći i papirno venčanje. Ono je manje važno, ali ima pravne konsekvence na ceo moj život i posle njegove smrti.
Stravična erotska snaga
Čaršija mi zamera što sam govorila javno o našem bračnom erotskom životu. Pa kako da ne govorim kada je razlika između nas bila 31 godinu? Kuloarske bljuvotine koje su se raspredale o našem braku primorale su me da progovorim. Osim toga, svi pričaju o svom vanbračnom životu, i to je u redu, a kad ja nešto kažem o ljubavi i erotici dva umetnika koji su u braku, sa velikom razlikom u godinama, onda je to ko bajagi nemoralno.
Erotska snaga Milorada Pavića bila je stravična. Često je govorio: "Da nisam pisac, bio bih Kazanova." Mislim da velika umetnost ima veze s libidom. On je stvarno bio dobar ljubavnik. Kod njega nije slabila erotska energija jer piše, naprotiv, ona je jačala. I s tim nemaju veze ni godine, ni bolesti, umor ili bračne svađe... Meni stvarno nikad nije bio potreban drugi ljubavnik, niti da pogledam drugog muškarca. On je zadovoljavao sav moj svemir. Iako u braku, u svom domu, vodili smo ljubav na svim mogućim mestima, na livadama, u šumama, kolima, na nepoznatom stepeništu... gde god, još ako je negde bilo zabranjeno, utoliko nam je bilo draže.
Uzavrele emocije
Naš život je bio uzbudljiv, brz - čak i prebrz - ispunjen događajima, putovanjima, ogromnim stalno uzavrelim emocijama, beskrajnim razgovorima. Život nam je bio glamurozan, elegantan, težak - ponekad pretežak - u svakom slučaju, zasićen i prezasićen. Mislim da smo u 17 godina braka preživeli zajedno najmanje još polovinu tog vremena.
Sada će 14 godina od Miloradovog fizičkog odlaska. Živim mnogo mirnije i skromnije, ali njegova prisutnost se nije smanjila. Jedino se transformisala.
Najsrećniji i najtužniji trenuci
Najsrećniji trenutak mi je, čini mi se, bio jedan momenat na pokretnim stepenicama, ka Boburu, u Parizu. Bila sam stepenicu ispred, on je stavio svoju ruku na moju, okrenula sam se i nisam verovala da je moj pisac, moja ljubav, moja čežnja, moje drugo Ja, sa mnom, živ, stvaran i da me voli koliko i ja njega.
Najnesrećnija sam bila kad mu je ćerka izvršila samoubistvo. Ni dan-danas ne mogu sa tim da se pomirim.
Venecijansko ogledalo
Jedina neostvarena želja mi je što mi nije kupio venecijansko ogledalo i jedan srebrni češalj koji smo videli u Tunisu. I strašno se osećam što više nije sa mnom, evo, gotovo već četvrt veka. Dogovorili smo se kako ćemo se viđati posle njegove smrti. Precizno! Nije ostvario dogovor. Prisutan je u mom životu na sasvim drugi način.
Putovanja
Pavić me je naučio poslovnoj disciplini. Ne radnoj, nju sam imala, nego baš poslovnoj. Kad imate toliko izdavača u svetu, prevodilaca, tehničkih urednika, čitalaca, osoba koje vaše delo prenose u druge medije, toliko pisama svakodnevno, onda je logično da imate dužnost poslovne komunikacije koja je vremenski gotovo identična onoj koju dodeljujete stvaralaštvu.
Moj sin, dok je bio mali, govorio je da je Milorad pisac i književnik. Pisac je onaj koji piše pisma, a književnik knjige.
Pavić me je naučio i da tačno znam pre svega ono što hoću, a onda ono što neću. Zatim mi je govorio: "Ne mogu svi poslovi da se obave, a za ljubav ono što ostane." Teške trenutke u životu ili veliki umor je presecao i lečio putovanjima, makar najkraćim.
Crtice i sitnice
Što se tiče mene kao pisca, uspela sam da publikujem posle Miloradovog odlaska dve svoje knjige - "Na obali Hazarskog mora" ("Laguna") i "Dosadna knjiga" ("Dereta"). Za knjigu koju sam sada napisala "Crtice i sitnice" ne mogu da nađem izdavača već skoro godinu dana. Reč je o specifičnom spomenaru vezanom za preko četrdeset javnih ličnosti iz zemlje i sveta sa kojima smo Pavić i ja prijateljevali. Tekst prati obilje fotografija iz privatne arhive. Pravi književno-istorijski biser, ali pisan pitko, bez memoarske pompeznosti, gotovo beletristički. U srpskoj književnosti do sada nismo imali knjigu tog tipa koju piše jedna žena i pritom, naravno, osvetljava čitavu jednu srpsko-svetsku epohu od četrdesetak godina. Ali izdavača nema. Svi mi kažu da bi knjiga zbog fotografija bila skupa. Nisam ni sanjala da u vreme hiperdigitalne epohe, ispunjene slikom i samo slikom, jedna knjiga upravo zbog slika može biti nepoželjna.
Sve što napišem
Beletrističke knjige počinjem da pišem vrlo kasno, tek u svojoj četrdesetoj godini. Mislim da sam počela da pišem zbog osećaja samoće. Pavić je pisao, pa čak i kada je pisao meni i o meni, osećala bih se napuštenom. A on ne da nije bio strog kritičar, nego uopšte nije bio kritičar. Sve što napišem, njemu bi se sviđalo. A ja sam, s druge strane, bila nemilosrdni kritičar prema njemu. Iskreno, ne znam uopšte odakle mi hrabrost da i sama pišem pored slavnog pisca, a još manje da budem stroga prema svom omiljenom piscu.
Prisutan u svetu
Iduće, 2024. godine, biće 40 godina od prvog izdanja "Hazarskog rečnika". Knjiga je trenutno prevedena na ravno 40 jezika. Od njegove smrti do danas publikovala sam 170 naslova raznih Pavićevih knjiga širom sveta. Primala posetioce, novinare, filmske ekipe, magistrante i doktorande, sarađivala sa njima. Vodim trojezični sajt Khazars.com. Staram se o tekućoj arhivi, učestvujem na neki način u raznim multimedijalnim i pozorišnim događajima širom sveta vezanim za Pavićevo delo.
Sahrana
Ne bojim se smrti. Bojim se da me neće sahraniti pored muža. Mesto u Aleji velikana, gde on počiva, zove se kohta (samica) i nije predviđeno da se bilo ko sahrani uz njega. Nadam se da će gradski oci i srpska književna zajednica imati sluha, te da će u našem slučaju biti sahranjeno zapravo jedno književno biće, jedna velika ljubav.
Kurir.rs/ Zabeležio Boban Karović
